вих дана се осећам као дете које када се сакрије иза својих шака виче: „Не видиш ме“. Исто се и ја кријем у свом свету и вичем: „Не видим ништа“, јер ми је тако лакше. Ова нојевска филозофија је поприлично инфантилна, али како смо ми сви врло подмлађени и још се подмлађујемо, ускоро ћемо отићи у место зачетка.
Није потребно много памети и мудрости да се схвати колика је епидемија лудила захватила нашу јадну планету. Они који имају још увек острвца памети или барем и окрњене енграме емоција, сигурно не могу да прихвате да се сваки двоножац са опозицијом палца и могућношћу вербалне комуникације проглашава човеком. Не бих да будем у истој еволутивној линији са многима, не зато што сам сујетна, већ зато што сам згрожена. На добром сам путу да се при следећем попису изјасним као бели медвед, јер је он и даље у могућности да развија своју индивидуалност и дух у миру своје самоће. Он је неприкосновени владалац својим временом и простором и нема потребе да се сусреће са другим примерцима своје врсте.
Бојим се да је мој речник сувише сиромашан и неразвијен да би описао степен гађења са којим посматрам свет, или бар део њега. Не постоје оправдања за многе поступке хомосапиенса, али ме не чуде, јер ако се људске слободе доведу до апсурда, последице су криминалне. Тужно је у коју септичку јаму историје пропада овај свет. Питам се само ко ће последњи повући воду. На жалост, бојим се да ће то бити нека перјаница лицемерја, подлости, покварености, мизантропије и безумља. Многи од таквих, што имају различите аршине и умеју да пате само кад њих нека рана боли, високо се котирају на лествици оних који одлучују о темама које се и те како тичу свих нас. То су они што би лако, из дубоке фотеље започињали ратове и битка са свим и сваким, али под условом да они буду безбедни и сигурни у свом прљавом, перфидном свету.
Све чешће размишљам како ће свет изгледати за једну деценију, или две, ако већ сад личи на психијатријску клинику без лекова и стручне контроле. Сви веселници тумарају по својим малим интимним лудилима и смишљају како да обезглаве неког умишљеног непријатеља. Ако се, не дај Боже нађете у близини, бићете повређени, ако не физички, емотивно ће вас осакатити, као што све нас емотивно транжирају белосветски лудаци што бојним покличима јурцају на недужне, док се дужни и ружни вешто крију.
Данима сам ћутала, јер, што рече песник Jер ћутати још једино знам, и покушавала да не узмем учешћа у најпрљавијем риалитију који је свет видео, а то је сам живот. Блуд, разврат, покора, пошаст, безумље, постаје део сурове свакодневнице, што полако прети изумирањем света који познајемо. Као да се неко у скровитом месту планете поиграва свим људским и човечним, проверавајући могућност, као у неком експерименту Менгелеа где је зло само себи циљ, са једином идејом да једном завлада светом. Није то теорија завере, већ пракса лудила и ми смо сви сведоци да неки болесни мозгови који су замислили да су мали Богови, а заправо су велики монструми на земљи покушавају да спроведу паклени план свог болесног веровања да су управо они ти којима је поклоњен камен мудрости.
Хвата ме туга и осећам отужан укус у устима и плашим се да не изумру људи. Kако би било лепо бити слеп за догађаје око нас и пробудити се из овог ужасног сна у коме сомнабулишемо већ дуго времена. Вредности на којима смо расли и стасавали руше се као куле од карата, а ми немоћно окрећемо главу на све стране неспособни да испратимо сав ужас који се догађа даноноћно. Давно је речено да је човек човеку вук, али данас бих рекла да човек човеку постаје хијена. Она огавна, зла, лукава стрвождерка која се грохотом смеје док коље, и постаје синоним неких који се зову људи и због којих бих се радо одрекла свог људског порекла и прогласила се трском или јеленком, или неком птицом што може слободно да лети.
Због свих зала која ме окружују пожелим да се отиснем негде где ћу моћи да комуницирам само са одабранима, а бити далеко од свих који у мени побуђују нека ниска осећања. Зато је најлакше завући се у мишју рупу и трептати као ћурка на југовину, без разумевања свега што се око нас дешава. Зажмуриш и не видиш сав ужас у коме се овај свет налази и амбис у који се баца.Треба не видети колоне избеглица, авионе који у ваздуху постају буктиње, људе који обезглављују друге представнике своје врсте, неке који се називају људима, а нису одмакли даље од примитивних предатора, хуманоиде који у подрумима скривају друге људе и муче их до смрти. Оне морбидне егоманијаке који убијају најбоље примерке животињских врста да би њихове коже ширили испред својих комплекса. Оних комплексаша који тек процветалу младост гурају у металне сандуке бесних четвороточкаша, да покажу да могу и да су бољи. Не видети породичне трагедије где нека чудна љубав убија, масакрира, обезглављује. Звецкање оружјем свих врста и калибара и сву муку и чемер којима свет обилује.
Најлакше је окренути главу, и као у дечјој игрици када оно сакрије лице иза својих шака и каже не видиш ме, пролазити кроз живот. Вероватно је идеја да се заштитиш од ружног, ужасног, језивог и застрашујућег што те окружује у нади да ћеш остати неоштећен. Али ако се налазиш у септичкој јами цивилизације, немогуће је не смрдети. Трагови остају, без обзира да ли смо ми спремни да их видимо. Немогуће је остати неокрњен.
Дубоки ожиљци и љуте унутрашње ране огледају се у поремећеним моралним вредностима, у мизантропији, безосећајности, егоизму, мору страхова прикриваних на све могуће начине и једној тескоби која не дозвољава да се осећаш срећно, или бар лагодно. У колоплету најразличитијих осећања, све више упућени да ходамо опасним стазама, немоћни да увидимо где се крије идеја плана пута за повратак у цивилизацију, најлакше је бити ној и забити главу у песку. Ако пратите ријалитије из животињског света, сигурно сте опазили једну врсту кокошака које глуме да су мртве како их непријатељ не би напао. Није ли ту тактику и човек примењивао у одређеним околностима? Кад предатор одлети, кокошка устане, протресе перје и настави даље, до следећег надлетања. Можда смо ми још горе кокошке? Можда ни ми не умемо да пронађемо тактику у којој ће предатори бити заувек елиминисани. Или само нисмо данас на реду, па нас не занима шта се дешеве тамо негде преко плота.
Молим се свим свемоћним силама васељене да се не разболим од опаке болести небриге и безосећајности, јер тада нећу моћи да будем ни трска ни птица него камен који ће сигурно једнога дана неко разнети динамитом или пијуком, јер ће му сметати зато што постоји. Молим се да се не рашчовечим, јер тада више не бих то ни опазила и признала бих, макар и прећутно да сам иста као они којих се одричем.
