итам скоро новине и видим наши терапеути тврде да су народне пословице и мудрости уопште, изгубиле смисао и нису више употребљиве, осим у смислу народне традиције и сећања.
Ја се не бих сложила са тим. Чак ми се чини да многе, ако не баш све добијају још снажнији смисао, само треба правилно пратити метафору и применити их на данашње време.
Ево на пример: Девет браће, једне гаће.
Ова изрека више је него савремана и прилагођена тренутку у коме живимо. Шта мислите, ко од тих деветоро браће носи гаће? Наравно најјачи и најагресивнији. Остали чекају у реду. Док дође до најмлађег, гаће су подеране и укакане и скоро и нису више за употребу. И опет најслабији остаје гологузија. То је чиста теорија негативног идентитета. Не бира се најбољи примерак у смислу памети и мудрости, већ најагресивнији и најегоистичнији. Онај који довољно воли себе и не много друге и треће, тај ће отимати све што мисли да му припада. Не чини ли вам се да негативна селекција цвета и добија на значају?
Ако сам погрешила слободно се претворите у вентилатор и почните да се окрећете око себе, ако вам не позли, свака вам част. Тешко нама ако смо на крају реда за изношене гаће. Можда је боље бити и без њих, али се поносити својом личном кожом, него чекати туђе рке.Ова изрека сасвим је достојна тренутка у коме ми тражимо своје или туђе гаће, а најјачи се куробеца и обећава да ће нам их позајмити за по неку прилику, само да их он довољно износи, унереди и похаба. Он ће већ некако добавити себи нове, лепше, модерније и суве, а ми морамо одлучити да ли је боље бити екстравагантан без гаћа или униформан са ритама.
Дилема је врло занимљива. Ови што имају визије ( али не и дијагнозе ) тврдиће да је боље дај шта даш, а они мање образовани чуваће достојанство и уметничко-пролетерски одустати од гаћа.Све у свему, како год се окренеш тур ти је од позади, а очи спреда, па тешко можеш да видиш на време ко ти се причврстио. Није то нека велика наука, већ проста чињеница. Велики добијају гаћа, а мали могу да машу једино оним што се налази у њима. Можда ћете рећи да је то неправда, али верујте ми на реч, Калимеро није популаран. Он је одавно превазиђен и морате се окренути неком савременијем јунаку.
Свет је увек почивао, а на жалост и почиваће, на сентенци: „Ко има треба му дати, а ко нема треба му одузети и то што има“. То је на неки начин и Дарвин прокламовао рекавши да само најјачи опстају. Врло често се ово брка са идејом да само најбољи примерци опстају. И сами знате да се највећи слон, јелен са најлепшим роговима и најдебља дивља свиња најпре одстреле. И кад се све то зна, која је перспектива? Да ли треба лећи и чекати судњи дан, или, опет Дарвиновски, прећи на опстанак путем прилагођавања?
Одлучите сами, тек знам да су пословице и те како примењиве и значајне. Можда су се изанђале само оне које вас уче скромности и врлинама тог типа, али по тој логици и десет Божјих заповести су одавно у изумирању. Ако је тако ви можете да бирате, да ли ћете се определити за своје биће које би било у нескладу са самим собом, ако би се бавило грамзивошћу, егоизмом, самољубљем и бахатошћу, или ћете се определити за борбу са собом, па се целоживотно тући са својим алтер-егом. Решење је на вама.
Ја сам давних осамдесетих осмислила своју сентенцу и паролу да „свако има право да се креће и да буде кретен“, па се по њој и понашам. Да ли је и она забајатила процените сами. Шта год да кажу наши цењени терапеути, ја ћу се држати исте, јер више волим сама да се крећем, а као што се из приложеног да видети, није ми страно ни кретање у супротном смеру. Мало је болно и теже за издржати, али има у тој муци неке слаткоће и задовољства. Некако си свој и не осећаш се као изгубљени случај.
Ја и даље верујем у народне мудрости настале на вишевековном искуству, јер никад није било да некако није било. Нама се чини да су наше муке најтеже, али свако време је носило своје бреме, а народ је покушао да нас научи да треба бити бољи, вреднији, мудрији, племенитији… То што смо ми људи глупи, па нам тешко улази у главу, то је други пар опанака. Да смо се искрено држали народних мудрости ко зна где би нам био крај.
