нате шта? Ја мислим да многи од вас не постоје, без обзира што верују у супротно. Нисам вас видела у новинама, нисте гостовали на телевизији, нема вас на билбордима, што заправо значи да вас нема нигде. Ако вас нема нигде онда и не постојите. И тачка.
Могу да вам потврдим да сам се ја родила тек са четрдесет и нешто. Верујте ми на реч. При том није ме родила мама. Ма не. То је анахроно и превазиђено. Родио ме је TB. Из неког разлога који је релативно битан дала сам интервју који је приказан у неколико наврата у више информативних емисија разних ТВ кућа. И ето ти чаролије. Већ сутрадан ја сам се родила као доброћудни вулкан. Заскакали су ме у радњама, заустављали на улицама, јављали ми се телефоном они за које нисам ни знала да их знам, појавили се неки фришки рођаци по комшијиној линији и многи други. Ни лук на пијаци нисам могла да купим, а да ме људи не испитују и срдачно поздрављају. Само што ми нису тражили аутограм.
И, ето, ја сам се тек после тог интервјуа родила. До тада сам била само виртуелни примерак небитног зомбија што бауља кроз простор и време. Схватила сам да све што сам до тада чинила, постизала, успевала или промашивала, заправо и не постоји. То је била моја илузија постојања и битности. Два минута ЕПП-а важније је од читавог људског века. Има у томе и нечег доброг. Ако одлучим да мерим време од тог изузетно важног догађаја, онда могу да будем срећна, јер читав је живот преда мном. Тек треба да пођем у школу. Још сам млада и нејака, а нарочито наивна.
Закључила сам тада да на себе могу да привучем пажњу само ако се будем и даље појављивавала на малом екрану ТВ пријемника. Пошто желим да продужим своје трајање мораћу да смислим чиме да привучем пажњу како бих се опет оживела. Биће то трансфузија мога постојања.
И сад, реците ви мени, да ли сте ви уоште живи? Лепо вам кажем, трчите четвороношке, ставите саксију на главу, урлајте испред скупштине, поведите пацова на повоцу у шетњу, или повраћајте по аутобусу, али уз обавезно присуство камера и бићете поново рођени.
