вај свет је добрано загазио у лудило. Све што је некада било смислено, данас се своди на бесмисао, а разне бизарне ствари нуде нам се као свете истине. Замене теза, подметање, спиновање, небулозе, контрадикције и нелогичности пропагирају се као нешто пожељно и општеприхваћено.
Тешко је сачувати здрав разум и одупрети се најезди идиотарија. Треба бити храбар и јак и издржати притисак немуште гомиле која се повинује трендовима мишљења, живљења и понашања. Утопи се у масу, буди блед и невидљив, па се може бити и провучеш без магарећих ушију.
Ја сам од оних жена које је добро избегавати у раним јутарњим часовима. Кад се пробудим потребно ми је пола сата да постигнем радну температуру и у том периоду најбоље ме је игнорисати и заобилазити сваку комуникацију. После попијене кафе, комада два, постајем мала маца и савим је сигурно бити уз мене. Али док пијем кафу, као и свака просечна Српкиња упалим magic box да бих виделa какво ће бити време. Остале ме ствари мање занимају, јер сам се увежбала да верујем у чуда и своје ставове. Држим се оне Његошеве о народу и пучини. Ако знате све вам је јасно. Ко не зна ја му се извињавам што има рупу у образовању.
Старомодна сам, конзервативна к’o туњевина и досадна к’о костобоља, али само ову себе имам па се трпим. Захвална сам својим блаженопочившим родитељима што су ми дали у трајно власништво упутство за употребу мозга. Понекад је мало нејасно и ситно написано, некад морам да га преводим, али га имам. То јесте двосекли мач, јер тешко можеш бити радостан и срећан кад се осврнеш око себе, али бар имаш могућност благовремене заштите од негативног зрачења глупости. Понекад ми се чини да сам, не к’о Диоген у бурету, него тај поменути к’o u банатском бунару од 70 метери дубине и да само повремено видим парче неба.
Елем, ујутро пијем кафу, гледам у ТВ помало недотупавно и трудим се да слушам селективно, а мој увежбани мозак одмах дилитира све непотребне податке. Само повремено га укључим да бих проверила своје теорије. И свако од вас мислећих може да уради исто. Најпре се појави дивна, сладуњава, згодна најављивачица времена која вам умилним гласом саопшти да је:
• могућност 1: време лепо и сунчано, али да се обавезно причувамо страшног сунчевог зрачења које ће нам по кожи направити Хирошиму и да се обавезно измажемо свим могућим факторима , а да уз то обавезно обучемо скафандер, ставимо наочаре за вариоце, носимо грађевинарске шлемове те можда и избегнемо ракчину. Елем, индекс УВ зрачења је плус бесконачан, па би на сунцу смели да се задржимо цирка 0,06 секунди, што је препорука еминентних стручњака из чувених Френкенштајнових лабораторија.
• могућност 2: напољу пада киша и хладно је, 12 је степени, али субјективно се чини да је минус 5, да обујемо чизме, огрнемо се кабаницама, ставимо маске, наочаре за сунце ( јер је сунце стара курва, па се сакрије из облака само да нам науди ), да отворимо кафански сунцобран, јер су у питању киселе, слане, горке, црвене, зелене и ине кише, и да што краће боравимо напољу због опасности од бронхитиса, гушења, стенокардије, бронхопатије, астме, стенозе плућа, трепћућих куријих очију, магарећег кашаља који директно може да доведе до шуљева (од напора при кашљању можда и прднете у друштву ), и многих других опасних болести.
Ерго, изађите само ако морате и то на сопствени ризик. Па ви сад видите, да ли вам се исплати да промолите нос из своје сигурне зоне. Та прогноза некакао ми се гађа са идејом да треба да се Екремизујемо и будемо надасве срећни због тога.
Тек се прибирате од стреса од временске прогнозе, следеће лепотица почиње да вас обавештава о најновијим вестима. Наравно то је црнило да црње не може бити. Саспу нам тежину целе васионе на нејака плећа, али све уз осмех и лагано клаћење главом ради потврде свега изреченог. Наброје вам десетак ратова, пет терористичких напада, небројано секирација, убијања секиром а о ножевима да и не причам ), економских криза, отпуштања, затварања фабрика, хајки утеривача дугова, земљотреса, вулканам и других ивента. Кад нас тако добрано ментално унаказе, као и сви племенити нуде нам и излаз у виду неког од доктора, који нам препоручује да узмемо годишњи одмор у трајању од три до шест месеци и прегледамо сваку ћелију нашег организма, јер наше покварено тело и превртљива природа у дослуху са њим, припремају нам атентат и страшно желе да нам науде, па после прегледа код свих могућих стручњака да свратимо у банку, подигнемо готовински кредит од бар 10-15 хиљада евра, које нам брижне банке нуде по екстра повољним условима и са каматама од само 68,53 одсто на месечном нивоу, па да тако наоружани парама опустошимо апотеке, у којима, тек да буде узбудљивије, нема баш тих лекова који нам највише требају.
Они бабини лекови, типа црни/бели лук, кисели купус, камилица, шипак и неизбежна пропрана свињска маст, су опасни по живот и сигурно воде у тешке и неизлечиве болести, што је доказала моја баба која је умрла већ у стопрвој години. Број болести којима вам прете директно је пропорционалан броју звазда у васиони. После ових душебрижних информација, ви сте већ у дубокој депресији, јер сте баш јуче деци цедили цвеклу и давали мед и сад сте на ивици нервног слома од гриже савести, кад се јавља драго лице и обавештава вас колико је лудака претходног дана некога изболо, убило, осакатило, унаказило, ојадило. Па онда колико је било саобраћајних несрећа, који је тип повреда, шта су им све ампутирали, колико ће провести у коми и слично. У том је већ прошао први сат јутарњих програма, па се све понавља, ако неко случајно није чуо, или да утврдите знање.
И тако ви пуни елана и животне радости полазите на посао. Већ сте полусмртно оболели од информација и најрадије бисте побегли у мишју рупу, али због страха од све извеснијег отказа, ипак прикупљате мрвице храбрости и упућујете се у светлу, радну будућност. А на послу извежбани диктатори од јутра почињу са наређењима, плашењем отказима, дизањем тензије без разлога, утеривањем страха у ваше болесне кости, викањем, игнорисањем, критиковањем и свим расположивим арсеналом моћника, па ви напола начети постајете немислећи робот који следи упутства и труди се да буде неприметан и не нагази на сенку великог вође.
И тако је свакога дана. Без елана и трунке животне радости, по три пута се јављате истом колеги, изгубљени, растројени, разбуцани, офуцани са идиотским осмехом на лицу покушавате да глумите да сте живи. Наравно, у току дана засипају вас хиљадама мејлова у којима се тражи да неизоставно, одмах и без одлагања пошаљете спискове, извештаје, попуњене формуларе, идеје, смернице, доставе и низ других изузетно битних ствари без којих ће се свет урушити колико одмах. Ви се наједном осетите важним, такорећи одлучујућим фактором опстанка и марљиво к’о пијани мрав радите, не дижући очи ка сату. То што је ваш радни дан траје три-четири сата дуже, а плаћају вас исто, то је ваш проблем. Ви се као мали мишко утешите чувеном реченицом „добро је бар радим“ и постајете срећни. Малом човеку је мало потребно да буде мало срећан.
Постајете срећник када успете да преживите дан и већ око пола пет (и ако вам је радно време до три), покушавате неприметно да се извучете с посла, пазећи да вас не примете гомиле мишева, подрепаша, фасцикла, дупеувлака, цинкароша, друкара и других душебрижника који су са руководиоцима на врућој линији и једва чекају да дојаве о вашој нелојалности и бежању с посла. Кад успете да се искрадете, ходате улицама као сомнабул јер ваш мозак протестује, а што је његово уставно право, и одбија да прима било какве информације. Та бледа сенка човека вуче се кроз улице срозана к’о најлон чарапа и само чека да утекне у безбедност своје куће, под условом да је има и да је није купила у швајцарцима.
Кад дођете кући, закључавши бар три браве, срећни сте што сте потрошили још један дан вашег јединог живота који нема репризу, па читате новине и гледате ТВ да би били информисани, јер то је данас неопходно, па вам испочетка причају причу од јутра, зачињену новим детаљима. Кад чујете звоно телефона штрецате се к’о да вам ваде зуб, а ако вам неко случајно зазвони на вратима спремни сте да скочите кроз прозор јер очекујете лопове, утериваче, истериваче, разјарене докторе, надрндане просветаре, ортодоксне манијаке, збуњене студенте, само не пријатеље и комшије, јер тога је све мање. Ваш живот је бајка. Виртуелни свет лудила, али бар сте живи. Или можда и нисте, али сте небитни, па вам то нису дојавили путем медија.
Предлажем обавезан преглед код чика доце, али у приватној варијанти, јер вас можда и примети. Он ће вас обавестити да ли је тај зомби из вашег огледала ваш дух или полудели алтер-его. Али, као да је то важно. Ми се држимо оне да што нас не убије, то нас ојача, макар и у лудилу.
У потпису,
Баш Челик Титанијум – mentalis
