говору о еротској литератури подела на мушко и женско писмо донекле има смисла јер не подразумева квалитативну детерминацију прочитаног текста. Различитост мушког и женског интимног искуства и родног идентитета као индивидуалне базе из које се више или мање креће у акт писања, претпоставља и фундаментално другачију перцепцију света.
Доживљај сопствене телесности, сексуалности и оргазмичког потенцијала битно нас разликује на релацији мушко-женско, што код ове врсте литературе није без значаја. При покушају да у односу на остварене сексуалне и „женске“ слободе начинимо некакву поделу света у којем живимо, можемо рећи да постоје друштва у којима се женска сексуалност може у мањој или већом мери учинити јавном (кроз политичке, друштвене и култролошке форме), и оне у којима је женско тело и женски секс још увек табу. И колико год таква подела можда има упориште у реалности, женски еротски роман и даље представља политички чин, из које год културне средине ауторка долазила. Јавни дискурс о женској сексуалности, што књижевност недвосмислено јесте, увек је и свуда заузимање политичког става.
Када аутобиографску књигу о сексуалном искуству напише арапска жена превазиђени су оквири политичког дискурса. У том случају говоримо о револуцији, крику који нам поручује – носите се дођавола сви ви који сте ме сапели, укалупили, одузели ми тело, исисали ми душу и оставили да трунем у сенци сопствене собе у којој, осим једног, Ништа у мени не постоји.
Арапкиња Неџма је у роману „Бадем“ учинила баш то. Њена јунакиња Бадра сензуална је и лудачки храбра млада жена која бежи из свог јаловог брака и још јаловијег живота. Она одлази у марокански Тангер, нашавши уточиште код стрине Селме, још једне самосвојне и одлучне жене. У том граду Бадра ће срести Дриса, љубав свог живота, мушкарца који ће је упознати с њеним сопственим телом и његовим тајнама. Он ће из њеног сапетог и успаваног физикуса извући небеску песму о љубави, сексу, оргазму и лепоти живљења у телу.
Живот пре Дриса није био друго до тама брачног казамата и калеидоскопско шаренило детињства, оптерећеног несазнајном тајном тела и љубавне игре. Двострука наративна структура преплиће се у интимну филигранску повест у којој нас прича лагано љуља напред-назад, одводећи нас из садашњег у оно некада давно. Временска координата романа стално осцилира између оног пре и оног после Дриса, наводећи нас да враћањем у некадашње вршимо упоређења са оним што временски долази касније, сагледавајући у том процесу поређења величину јунакињиног чина слободне воље.
Два су чворишта Бадриног живота пре љубави. Једно је венчање са 23 године старијим мушкарцем, брак који за њу није друго до злочин мајке и породице над њеним животом, сексуално злостављање мужа и робовласништво његове фамилије. Друго, далеко светлије искуство је сећање на детињство. Оно је колоплет недоречених и недомаштајних тајновитих путељака сопственог секса, покушај проналажења одговора на сопствена телесна лутања. У немогућности сазнавања тајне оног мушког Другог, девојчица Бадра обрела се у лезбијским чулним искуствима која су јој делимично одшкринула тајна врата која воде у свет одраслих, али која у браку ни милиметар даље неће успети да гурне. Тек ће тангерска љубав, лепота и бол вољења бити она вододелница која ће означити улазак у сопствени живот. И то улазак изнутра, кроз себе, јер је уз „Дриса сазнала да јој је душа смештена међу ногама и да је њена вагина храм узвишеног“. Да ли је овај роман успео да нам дочара арапску сензуалност, да ли се препознаје културни хоризонт магрепске регије, осим у топонимима, именима, и нешто набачених детаља, то не знам нити је важно. Недвосмислено је и есенцијално осећање страсти и безусловне љубави према мушкарцу, снага воље да се изађе из себе и сопствених страхова, ограничења и забрана. Ова жена је победила личну немуштост и храбро бацила целом свету у лице непојамну истину да она, Бадра, има ону женску ствар која је гладна вољеног мушког меса и дочекује га са отвореном радошћу. У том месу и његовој лепоти она проналази смисао свог живота, своју веру, култ и живот.
Зарад свега тога прва реченица којом се отвара „Бадем“ (сиц!), да је ово „прича пре свега о души и телу“, јесте и најбољи и најтачнији опис романа који је написала Неџма. Љубав те силине према другом бићу је једино чвориште у коме се спајају духовно и телесно. Претакање искуства у речи ауторкин је напор да разобличи традиционалне стереотипе о грешности телесне љубави као небожанске и прљаве, да разобличи усвојене норме које убијају радост живота. Као усамљени тон на струни за тренутак се чује и далеки одјек Шехерезадине тајне приповедања, али сада сведен на једну испричану причу. То је прича о једној авантури, о пустоловини појединачне женске биографије. И овде је приповедање као и у Хиљаду и једној ноћи начин да се преживи, али сада у нешто измењеним околностима. „Бадем“ је борба да се преживи и надживи властита убијеност љубављу и смрћу, да се нађе снаге за живот у сећању на остварену судбину.
Феминизми свих врста, повуците се у најближи ћошак и прочитајте Неџмину причу, јер све флоскуле и фразе невладиног сектора типа едукација, еманципација, дискриминација излизане и ојаловљене у борби за женска права ништа неће вредети да би се описало оно што је извојевано на страницама ове књиге. Ако је неко читао Таслиму Насрин на коју је због наративног злочина писања о стању у Бангладешу, 1993. године бачена фатва, онда разуме да је ово лични херојски чин без преседана са далекосежним последицама. Неке битке добијају се на јуриш, са главом у торби. Салонска и канцеларијска борба са људском несрећом, сапетошћу духа и мраком из којег вам не дају напоље не доноси плодове.
Објављено у дневном листу Данас, 6. октобра 2006. године.
