ви смо ми живи.Или бар желимо да мислимо да јесмо, а нико нам још није дојавио супротно.Таман смо толико живи да порезници могу да нас евидентирају и ојаде.
Они нам једини и верују да смо живи и радо нас се сећају. Увек мисле на нас и не заборављају нас ни кад одемо заувек. За њих и тада остајемо живи и негирају наш одлазак. Свакодневно су им мисли упућене нама и радују се што смо још на списку. Можда се и пописивачи радују? Њима смо повремено потребни, такорећи неопходни, па нас тетоше, удварају нам се и шаљу поруке – живи сте, баш би желели да вас видимо. Мада и они позивају и покојнике и уредно им рачунају гласове. Сви остали, не рачунајући нашу породицу, и ако је неко те среће, одани пријатељи, потпуно су индиферентни према нашем постојању. Мож` да бидне, ал` не мора да значи. Једна баба не чини пијацу, нити једна ласта пролеће.
Ако је чињеница да смо живи, то никако не значи да живимо. То су различите категорије. Пусто преживљавање само је илузија постојања. Колико нас би, да може, изабрало овакво живљење? Вероватно, тек мали број, заправо на нивоу статистичке грешке. Понекад ми се чини да је све то заправо иживљавање над једним људским постојањем. Ми смо бројка на списковима, група, маса, пучина, светина, руља и шта све не, а то је заједничко име за ништа. Једно велико, округло, гломазно – ништа. Није питање комплекса ни жеље за величином, већ истинско сагледавање свеопштег постојања оних који су само обични људи. Потрошна роба, корисна само за понеку прилику, роба која се узима и одбацује према потреби. Та сива зона постојања што поприма масовност као епидемија свињске куге, која се лечи уништавањем.То што ми дајемо себи на значају, само је пука потреба да се ухватимо за сламку и пливамо по узбурканом океану, јер би иначе пустили сламку и препустили се ћудима таласа.
Није ово чак ни жалопојка. Свест о томе где си, шта си, зашто си , како си, само су увиди који нам главу држе на површини. Сувише мали, као орахова љуска, немоћни смо да променимо било шта, али ако би се ухватили за руке и направили велики колоплет људских постојања, можда би се и спасли. Сигурно да би нас талас теже преклопио и повукао у дубину .Али људи данас тешко пружају руке једни другима.То још само ми мали, примитивни и неосвешћени покушавамо да пружимо руку, али не да би узели, већ да би дали.
Размислите колико ми збиља живимо. Колико имамо времена за себе и колику креативност да, крадући то време од самих себе, не губимо још део свог јединог, малог и непоновљивог живота? Ако поверујемо у социјалистичку паролу да је рад створио човека, запитам се да ли је капитализам украо или усавршио ову крилатицу, па захтева још више рада како би се сви још више очовечили. Колико онда у том смислу треба да се очовечимо да би задовољили нечије критеријуме? А можда је то пука подметачина. Ја некако више верујем у ону математичку формулу 8+8+8=24. Осам сати радиш, осам спаваш и осам живиш. Животворност је рађање, одгајање, пријатељевање, заједнички тренуци љубави и спокоја и ако их сведемо на трећину то је некако поштено. Није ли довољно поклонити трећину свога постојања општем добру? Да није некоме добри деда оставио ову планету и сва добра на њој, па полаже право на пола или чак и више нашег живота? Та форсирана идеја по потреби да се све више ради и све мање живи проистиче из жеље да се ми мали, небитни животни патуљци, никако не бавимо собом и својим постојањем.
Данас се сви труде да поделе наш мали дан на половину и да нам бар једну узму у старту, а ако може да се умешају и у ону другу и дају нам још по неки задатак да извршимо незнано за које бабе здравље. Бавимо се морем тривијалности, сувишности измишљених и изнуђених глупости, које су саме себи циљ и од којих нема бољитка, али има илузије. Увучени у колотечину савремених видова постојања имамо повремену илузију да живимо, а заправо само нам лекари, што нам препоручују пуне шаке витамина, стимулатива, лекова, и разних других проминцли, потврђују да смо и даље живи, али нам у дијагнози не пише да ли и живимо, или животињаримо.
Чији је заправо наш живот? Коме он припада и ко полаже право на њега?
