обар дан. Дошла сам да попијем једну кафицу са финим људима. Знам шта је етикеција и куртоазија, па вас нећу дуго задржавати.
Ових дана имала сам смртни случај у породици и као и код свих, ово је период туге, привикавања, суочавања, одрастања до крајње границе, јер престајеш да будеш дете тек кад ти оду родитељи. Можда ће за многе бити необично то што је особа која је отишла заправо моја свекрва. Знам, биће злурадих који ће помислити да би за мане то требало да буде олакшање, али ја припадам неприлагођенима који се никада за више од четврт века нисам посвађала са том женом, која је носила епитет свекрве, али је заправо МАЈКА мога мужа. И ја сам мајка и волела бих да се једнога дана окитим лентом свекрве.
У нашим предањима, народним песмама, легендама и другим фолклорним усменим предањима, требало би да постоји анимозитет међу двема женама које исти човек воли. Нажалост, најчешће се и данас користи иста матрица и као по куварском рецепту, те две жене/мајке хушкају се једна на другу. Оно што је још тужније веома често једна трећа жена (снајина мајка), из само себи знаних разлога трује своју кћер отровима против свекрве. Чини ми се да је у питању ривалитет ко је боља мајка, која је паметнија, способнија, лепша, богатија, боља домаћица и читав низ глупости које су заправо савим бизарне. Тај ривалитет подрива један млади и несигурни брак нарочито у почетку. Свако вуче на своју страну као на медитеранским летњим играма када се надвлачи конопац.
Свака мајка соли чорбу свом детету и улаже напор да надјача. Та перфидна душебрижничка ујдурма кошта највише младе супружнике. Они се боре да изграде свој нови мали свет, али би желели да остану лојални и примарној породици из чије су колевке потекли и чије моралне моделе понели. Тако у њиховим главама настаје хаос у коме се не сналазе и као да се шизоидно цепају на две личности, па већ на самом почетку новог живота следује им готово нерешив лавиринт. Од шеврдања до изгубљености само је један корак. А заправо је све савршено једноставно. Треба мало мудрости и промишљања како би се схватило да је могуће уравнотежити вагу живота.
Природно је да свако биће воли своје родитеље. Природно је да је тешко променити навике, али је могуће. Ако нисте у психичком расулу, па вам треба озбиљна помоћ стручњака, онда није проблем рашчланити ствари и кренути храбро и одлучно у нови живот. Брак/заједница је наша лична одлука. Родитељи морају да се помире са одрастањем њихове деце. Морају да прихвате и њихове избора. Говорећи против нечијег партнера (а да тај није баш убица или криминалац), заправо говоре о личној неспособности да васпитају своје дете да процени шта се око њега дешава и шта је за њега добро. Заправо мисле о рођеном детету да је приглупо и блентаво, па неће моћи да процени шта му треба. Додуше, касније ће доказивати да је њихово дете анђео-геније, а оно друго ђаво у кожи козе, али код избора је дефинитивно: наивно, глупо, доброћудно итд.
По мени ствари стоје овако. Једна мајка одгаја своје дете, без обзира на пол и воли га до границе својих капацитета и умења љубави. То је константа која се не мења ни када се дете упари са неким партнером. Ту љубав треба поштовати. Када неко младо биће нађе своју сродну душу и заволи је, оно је воли другачијом љубављу. Ту се јавља страст, пожуда, осећање припадности, удвостручење енергија, жеља, хтења и ствара се једно дуално биће са два тела. То је љубав другачије врсте и нема потребе упоређивати је са мајчинском. Кад раздвојите те категорије љубави, престаје љубомора и ривалство. Зар није боље да неко биће уме да воли на више разних начина? Зар се, мешајући се у туђе везе, не шаље порука том младом бићу да су неке љубави лоше? Лоше и погрешно је не волети, јер то говори о сиромаштву духа и емоција.
Рећи ћу вам овако: ја волим своју децу, свог супруга, део фамилије, свог пса, природу, дугу, коале, мусаку, музику, књижевност и могла бих да набрајам до сутра. Да ли ико може да помисли да су то исте категорије и облици љубави? То свако може да схвати. Због тога и кажем да се љубави не упоређују. Није потребно наглашавати да не постоји суперлатив љубави, јер то би значило да треба да бирате између три своја детета. Љубав је љубав и она или постоји или не. Наша ће срца бити испуњенија и душе пуније ако поседујемо више љубави. И гле, ето ти среће и радости. Надам се да сваки родитељ баш то жели својим потомцима. Елем, ја се нисам такмичила са свекрвом која од нас две више воли једног истог мушкарца. Волеле смо га обе свака на свој начин. И што је најлепше, обе смо то разумеле. Њој је био син и волела га је мајчински. Мени је партнер, мушкарац мог живота, љубавник, сапутник, искрен пријатељ, ослонац, али не син. Ја га волим на свој начин.
И ту је игри крај. Добитници смо сви. Гледано себично, из мог угла, ја нисам имала конфликте, она није имала проблеме и несугласице, он је био вољен од више жена. И то је трајало. Његово богатство се смањило њеним одласком, али моје се није увећало. Ја сам и даље на истим позицијама осиромашена за једну жену која је делила са мном другу врсту љубави према истом човеку. Рекло би се – имала сам среће. Можда? Али пре бих рекла да смо нас две одлучиле да свако од нас живи мирно и срећно у сагласју са својим улогама и изборима. Нисмо уништавале живот особи коју обе волимо.
Желела сам да поделим ово са вама, јер мислим да је живот једноставнији него што се чини, али га ми својом тврдоглавошћу, нефлексибилношћу, нетолерантношћу и гомилом стереотипа упропаштавамо. Размислите! Може и без конфликта да се живи и то верујте ми много комфорније.
Она је отишла и ја сам зато желела да попијем кафу са вама.Можда вам разговор и не прија, али размислите о томе, нарочито ако сте мајке које ће једнога дана добити нову улогу. Знам, сви волите своје дете, али не мрзите туђе. Свако је нечије дете. Љубав подразумева племенитост и лепша је кад се умножава.
