војим надасве једноставним стилом и односом према свему чега се дотакне, Ефрем Кишон наставља свој приповедачки рад. Далеко смо, међутим, од породично васпитане тематике којом се писац бави у претходном делу које је код нас такође издала кућа Book Marso, „Код куће је најгоре“.
Оно што је у овом делу заокупило пажњу израелског писца јесте комунистички режим Источне Европе друге половине XX века преломљен кроз аутобиографску призму посматрања. Сатира и бурлеска као есенцијални стилски параметри у којима лежи највећа снага Кишонове реченице, нашла је у овом роману заиста широк простор и плодно тле.
Первертираном (али не претерано, јер није нужно) бедом комунистичке стварности Источног блока, од Мађарске, према СССР-а до Југославије, представљена нам је уверљиво и цинично сва бесмисленост једне идеологије. Јунаци овог романа су све велике вође комунизма (од Стаљина до Цеа) и доведени су кроз сатирично приповедно ткиво до крајње банализације која је репресивност система преокренула наглавачке, показавши тако сву његову илузорност и јаловост.
У том обрачуну са једним системом писац није пропустио да дотакне својим пером и идеологију западног (читај капиталистичког) света, подједнако оштро и немилостиво указујући на егзистеницију празнине и са оне друге стране гвоздене завесе. Не остајући дужан никоме и потпуно отворено посматрајући савремени тренутак, писац нам препоучује једну горку истину да „стварност сама ствара своју пародију“. Он је само ту да је изнесе на површину и у писаној форми понуди нашој читалачкој пажњи.
Текст је објављен у месечном часопису Беорама
