вала, заврши се и та шарада. И би ЕВРОКРИЗИЈА и заврши се као што и доликује. Домаћини се добрано потрудише да све госте угосте, испоштују, да им се посвете. Леп град, културни људи, добра атмосфера, још боља храна и пиће. Све по протоколу. Нема шта да се замери. Бечлије су фини, ноблес људи.
А на приредби, све ко и на сваком вашару, велелепна бина, хиљаде светала што образују око Великог брата, а у њему свега и свачега. У његовој зеници смењују се предели и људи. Прати он све, чак и оно што вам се чини да и не види. Знатижељан и доследан. Гости са свих страна диљем земаљског шара дошли жељни спектакла и трeнутка славе. Све подсећа на огроман циркус. Има свега – брадате жене, змије на узици, акробате, жонглери, еквилибристи на жици. А у циркусу увек има и помало музике. Та се музика чује, али се више гледа. Чује се, а да ли ће се и слушати то је питање. Извођачи музичких радова беспрекорно нашминкани, дотерани, насмејани са устима трипут око главе развученим. Отпевају оно што су мислили да ће проћи, па у зеленој соби (ноблес речено, грин руму ), дају изјаве попут мисица – мир у свету, сви смо једнаки и сличне облапорне флоскуле и небулозе. Аха, сви смо једнаки, само су неки мало једнакији што се види и кроз гласање.
Све протекло у најбољем реду, к`о у најбоље Титово време, братство и јединство, сви се волимо, поштујемо и радујемо се што смо заједно, ко новокомпоновани богатуни кад им дође сиромашни рођак са села и подсети их на порекло. Нема се шта замерити. Бајка, скаска, или можда ипак басна. Немам ја то културолошко и књижевно знање да могу да препознам која је то врста књижевности, тек знам да треба извући поуку или бар ставити прст на чело па размислити, да ли миш стварно има шансе да помогне лаву? Мени се ипак највише допало гласање. Иако нисам експерт за математику, знам рачун. Унапред сам гађала ко је како гласао и како ствари стоје чим пре ћу почети да посећујем кладионицу, јер баш ми иде.
Гласање је показало сву хипокризију идеје јединства и пријатељства, по систему „ко ће коме, ако не свој своме“, све је било јасно и пре почетка. Комшије се пригрлиле к’о најрођеније па једни другима дају шаком и капом. Нема ту ни музике, ни поруке, ни здравог такмичења, а богами ни много здравог разума. Они што се у стварности свађају и гађају, наједном се лижу и подржавају. Фарса која се наставља. Проста рачуница – да видимо ко је јачи. Мучени Бетовен и Моцарт вероватно се преврћу у гробу. Ма не преврћу него врте ко вентилатор од чуда. Све илузије им се срушиле. Они мислили да је музика важна а лепота универзална, кад оно цврц. То је неко анахроно, конзервативно и превазиђено гледиште. Музика се данас гледа и користи у сврхе промоције разних чудних и необичних идеја. Сви машу заставицама, скакућу, певају и радују се до имбецилности, а онда неки оду кући без и једног гласа.
И то ко? Они који се и не ложе на ову врсту циркусијаде. Они који ведре и облаче ту се појављују тек због песка у очима. Баш их заболе зубна протеза да им тамо неки плебс процењује квалитет. Ту су тек да се мали збуне и радују што је са њима и старији/велики брат. Већ дужи низ година Еврокризија је барометар односа ко с ким пије кафу. У праву су били сатари Латини – хлеба и игара. Нека се плебс разоноди, али нека не заборави мартовске иде.
