умам нешто ових дана колико сам постала, што би моја баба рекла, секантна. Ко не разуме, нек потражи у речнику старина. Без жеље и намере, мој мозак повремено одбије послушност, па сам лута где му падне на памет. Размишљам о томе колико смо сваким даном све више омеђени, ограничени, лимитирани на туђу меру ствари.
Ту где живим полако, али сигурно, свакога дана нестају лепе, мале продавнице где сам могла да купим сир на меру, 150 грама неке саламе, одређену количину неке робе и притом да бирам парче. Све мање могу да бирам. Све је спаковано у пластикчину, отровну, нездраву и грозну и по мери других. Одмерено је онолико колико неко сматра да ви треба да узмете, спаковано како њима одговара, ко зна колико одстојало (ја се не примам на датуме на маргини јер не третирам маргинализацију) и све је унапред смишљено, као да сте ви бамбак који и не зна шта му треба, па неко мора да вам буде тутор због ограничености.
Многи моји пријатељи који су давно отишли пут идеје о бољитку, кад повремено сврате у наше крајеве, сви одреда причају колико је наша храна још увек,укусна и квалитетна. Имају они тамо у понуди од птице млеко, само не пише коју су птицу помузли, ону са три или четири ноге и две главе или неку другу, али је укус пластичан. Воће и поврће је тамо другачијег облика, али је све сличног укуса. Као да једете пластичне бочице парфема, па бирате хоћете цветни укус, или вам више леже они меснатији ил` не дај боже мошусни. Сви краставци су исте боје, облика, величине и структуре, као да је математичком прецизношћу срачунато колико ћелија краставца дневно смете да унесете у организам. Баш они који прокламују право на раазличитост, инсистирају да сви производи буду исти.
Тако сва природа почиње да личи на мутанте и једнојајчане близанце или штанц реплике полимеризације. Очекујем ускоро да се посече сво дрвеће које има више од 173,62 сантиметра, јер израчунато је да је то идеалка. Можда нам посаде неко пластично, јер се лакше одржава. Далеко било, и будуће генерације које се не уклопе у стандардизацију неког белосветског генија има да скраћују ноге, како би се уклопиле у стандард. Намећу нам се правила потпуно бесловесна и безвезна, али се без покрића тврди да су идеална и саавим проверена. Нема аксиома, све су чисте тврдње и закони, па ваљда они знају најбоље шта нам треба.
Закономерност нашег мозга, док још имамо право на мишљење и размишљање, морала би да се преиспита, па да уз дозу резерве одмеримо шта је наша мера ствари. Овако све изгледа као када би сликар прво направио рам, а затим насликао слику која се уклапа у њега. Зашто би све требало да буде исто, стерилно, безлично и неукусно? Естетика могућег наводи нас на сумњу да се неко поиграва нашим чулима не би ли од нас направио капуцинере и тиме доказао Дарвинову теорију, јер ми се чини да еволуција иде стрмоглаво у контра смеру. Зна биљка боље од нас како се опстаје. Била је на нашој Мајци Земљи много пре нас, па ће нас и надживети. Ми је давно силујемо и понашамо се према њој развратно, али ће нам она свакако узвратити у неком тренутку. Верујем да и њена трпила полако попуштају.
Фарса је да је у основи свих ствари и промена, то јест бољитак. Тек делић тога иде у корист људи, остатак је све на нашу штету. А људи се као зомбији повинују свему. Ослобођени жеље за промишљањем, ходају безгласно ка некој раки која нас свакако све чека, али ће многи сами себи пресудити. Опсесивна жеља за новцем, иметком, материјалноим добрима, гомилањем и Баја Патак психологијом води нас у неповрат. Ако се не дозовемо памети нема те силе која ће зауставити точак пропадања и природног нестајања људи као врсте. Али тог зова нема, као да смо сви глувонеми. Чини се да смо изгубили контакт с мозгом.
Баш ме брига за облик паприке, ја само желим да осетим њен свежи укус. Не желим пилиће са четири батка, нећу четвртасти парадајз, не мора свака јабука да вага пола киле, нек риба и даље има кости, а лубеница коштице. Па не једемо ми облик. Побркали су чула. Укус се осећа језиком, а не очима. Нисмо ми мудрији од природе. Ми је често кротимо на нашу штету. Играмо се Бога, што само доказује да постајемо параноидни шизофреници. Вратимо се у сопствено, природно биће. Они што воле пластику, нека је и даље користе за све, али нека оставе нас који то не желимо на миру. Гласам за криве краставце и округле лубенице. Ако је све то прогрес, жаља ми је да што пре регресирам, бар на ниво своје прабабе. Она је била газда свог живота и газдарица своје кухиње.
Думам ових дана, колико је природа дивна, податна, заводљљива, раскошна и племенита. Три дана сам била у природи и потпуно се ресетовала. Као да сам добила трансфузију нове наде и енергије. Сви моји пријатељи опазили су промену на мени. Питају ме шта шта ми се десило, а ја одговарам да сам добила инфузију кисеоника, чисте изворске воде и сунчевих зрака и то џабе. Дала ми га је природа, а да ништа за узврат није тражила.
Думајте мало, да не би било дум-дум у мозак.
