еборово животно дело, објављено давне 1967. године представља, како и сам преводилац напомиње, једну од последњих тоталних критичких теорија друштва . Значај и утицај ситуациониста и њихове Интернационале јесте својеврстан социолошки парадокс и феномен. Никада мања група људи није успела у тој мери да изврши утицај на средину у којој је деловала.
Сублимација њиховог теоријског рада јесте управо Друштво спектакла, култна књига многих радикално левих и анархистички оријентисаних појединаца и покрета. Изникли из летризма Исидора Исуа, покрета створеног у Паризу 1950. године који је био ништа мање до авангарда авангарде, ударац у стомак окамањеном надреализму Бретонових следбеника, ситуационисти делују на друштвено-политичкој сцени у периоду од 1957. до 1972. године.
Основна идеја њиховог покрета јесте свест о нужности промене света и живота, који су, окамењени у илузији производње и потрошње, угрозили фундамент homo sapiensa као мислећег бића. Радикалан отпор свим замкама савременог начина живота неопходан је предуслов иоле сврсисходног деловања у правцу преузимања контроле над сопственом и колективном судбином. По Дебору и сарадницима, илузија свакодневице понуђена кроз робно-рекламни притисак постала је стварност глобалног друштва.
Ситуационисти су већ тада препознали презентацију као медијску слику која замагљује непосредно гледање на ствари. Основни проблем и трагедија данашњице је што свет и себе доживљавамо из друге руке, као акумулацију призора који пласирани кроз медије креирају лажну друштвеност у којој животаримо. Робно-новчани односи постали су парадигма нашег делања. Дешава нам се апсолутна материјализација живота, кроз коју смо једино у стању да дефинишемо свет и да се позиционирамо у односу на њега. Наш поглед је замагљен, нејасан од количине робе која нас преплављује. Фетишизам робе извршио је глобалну колонизацију и нема велике наде у излазак из зачараног круга само-сврсисходне производње која је ту само да би дошло до још веће потрошње.
Фрагментарно опажање стварности, парцијално животарење у лажним изборима које више не прави сам већ су му наметнути, за последицу имају опасан губитак човекове контроле над сопственом судбином. Ми данас гледамо само слике, одвојени од свога бића, живећи у спектаклу робе, чија је производња постала сама себи сврха. Спектакл је главни производ данашњег друштва, каже Ги Дебор на једном месту, јер је моменат визуелног ефекта превагнуо над употребном вредношћу. Данас је важно како нешто изгледа, а не да ли користи било чему и колико нам је заиста неопходно. Друштвено-економски замајац капиталистичког система може да преживи једино кроз даљу, све масовнију производњу.
Проблем који се јавља на овом месту, око којег ситуационисти групишу свој активизам, јесте нужност производње нових лажних потреба, како би се све веће количине робе и понуде продале. Управо је фабриковање нових навика замка у коју сви заједно упадамо као у паукову мрежу, заслепљени бљештавилом спектакла понуђених производа , несвесни робовске позиције у коју лагано клизимо. Зато је стварање сопствених ситуација и амбијента, непреузетих од спољњег света, морални императив освешћеног појединца, јер је за ситуационисте готово са оним што имају да нам понуде. Модерно друштво налази се у својеврсном парадоксу.
Док технолошки напредак у многим сферама смањује потребу људског рада, неопходност све веће потрошње изазива измишљање нових послова и даљи утрошак тог истог вишка рада. Медијска слика која нам се пласира као сурогат нашег живота само је најповршнија манифестација спектакла и она врши процес одвајања – оно што је по Дебору најопасније. Одвајање је суштина спектакла, јер оно обезбеђује престанак комуникације, смрт односа – радника и његовог производа, радника и произвођача, људи у међусобном односу. Одвајање за последицу има губитак осећања припадности које нас чини усамљенима у гомили.
Спектакл је свуда око нас и зато смо неспособни да дефинишемо где смо и где припадамо. Свеопшта банализација живота је смер у којем се цивилизација безглаво креће јер су илузија и продавање магле завладали планетом. Шарена лажа спектакуларности замаглила је истинске вредности наше егзистенцијалне праксе. Опадање употребне вредности ставило нас је у позицију потрошача илузија. Једна од њих, која је уједно и есенција спектакла, јесте мит о медијској звезди, специјалисти за привидан живот. Отужна баналност појединачне судбине тера човека да потражи испуњење у Другом, да се као у огледалу идентификује са Бољим, Лепшим, Богатијим, Срећнијим (!?) не би ли имало лакше поднео себе. Друштвени поредак капитализма је изврнуо категорије времена и простора, начинивши од њих робовласнике наше људскости.
Радно и слободно време, урбана архитектура мегаполиса – то су механизми друштвеног поретка који нас држе под контролом, одвојене од Другог као нама блиског. Ми живимо у времену без онтолошке парадигме, бауљајући у ништавилу које нема трансцеденталну инстанцу која би била уточиште примарној људској потреби за припадањем . Божанство данашњице је роба у сваком облику. Има је свуда око нас, она је декор нашег театра, али без могућности да са нама комуницира.
Одвојени од себе, не налазећи одговоре на базичне дилеме хуманитета – живот, смрт, љубав, сврха нашег бића – остајемо препуштени бљештавилу великог Ништа.
Текст је објављен у дневном листу Данас, викенд издање, 9-10.08.2003.
