астугала сам претходни дан са себе, као маску од беланца, јер ме је стезала, кривила, гужвала, спутавала и потражила утеху у леденом загрљју воде. Спрала сам сенку снова са очију и опрала опори укус свакодневнице са зуба, гутајући прошло време као чашу сирупа за кашаљ.
У прозор ми се као слика надриуметника уселило сиво, мокро небо што слути суморне сате разбацане по мом рођеном животу, као хрпа расутих кликера по ужареном песку. Желела сам да ме најзад посети госпођа Досада у свој својој раскошној небитности. Та матора кучка никада није свраћала до мене, као да сам губава, па ме годинама избегава и пролази мимо мојих дана. Желела сам да је позовем на чашицу времена и да јој се посветим свим жаром.
Тако бих волелa да је понекад почастим шољицом испразности, површности и празнине, па да се лепо дружимо без идеја и планова, онако олако, као што ветар подигне прашину испод ваших точкова. Њена посета много би ми значила, јер бих осетила да припадам неком времену и неком стилу у који никако не умам да се уклопим.Разгрнула сам завесе да бих јој ставила до знања да сам ту и да може да ме потражи. Похлепно сам удисала мирис пролазности и олова који су се мигољили кроз модро јутро. Под мојим прозорима протицали су животи у немим мимоходима или зачињени бучним звуцима аспуха и стотине бесних коња који ржу. Сви су журили према крају неке илузије која се понекад зове наш мали живот.
Још увек непробуђена до краја, чекала сам напето и решено да стару кучку Досаду саплетем пред капијом и макар и насилно увучем у свој стан. Хтела сам да је закључам и утамничим у свом времену, без јасне слике шта бих даље са њом. Напросто имала сам потребу да је упознам и осећала сам огромну љубомору према онима којима је била вечити пријатељ. Желела сам да знам да ли је драга, занимљива, одана, посвећена као што се из даљине чини. Хтела сам мало тог колача што припада одабранима који са њом руку под руку ходају кроз време.
Нисам била чак ни сигурна да ли она доноси и срећу.То питање нисам постављала да не покварим магију тренутка чекања. Морала сам брзо да смишљам тактику како да је намамим у своје одаје и натерам је да се веже за мене. Хтела сам да ми постане пријатељица која ће ме као гарде-дама пратити у стопу, али ње није било на видику. Очито да је кокетирала и дружилаа се са неким другим, неким привлачнијим и забавнијим од мене.
Отшетала сам до кухиње, приставила лонче за кафу и жустро обрисала флеку од воде на кухињском елементу.Сетила сам се да нисам опрала каду после туширања, па сам хитро одјурила да све орибам и дотерам да се блиста кад ми гошћа наиђе. Успут сам приставила ручак да је дочекам како доликује, јер зна се шта је ред. Усисала сам собе, обрисала прашину влажно крпом, и попеглала пар ситница од претходног дана остављених на црној столици. Залила сам цвеће, брзином муње се обукла и скокнула до продавнице да набавим све потрепштине, да ме не затекне неспремну. На повратку свратила сам да подигнем гардеробу са хемијског чишћења, купила новине и кратко попричала са старом комшиницом што стоји на прозору, као на вечној стражи и проверава ко улази у зграду. Хтедох да је питам да ме није можда тражила нека накинђурена госпођа, али сам одустала јер бих морала потанко да јој објашњавам ко је и шта тражи код мене. Када сам се вратила сат на зиду откуцавао је подне.Станом се ширио мирис прженог меса и супе која се још пушила на шпорету.
Размишљала сам, да није госпођа Досада можда, невидљива, па је нисам ни опазила кад се ушуњала у мој стан. Можда ме лукаво посматра и чека тренутак да ме заскочи и опхрва, али се ништа није догађало. Решила сам да чекам, па сам села крај прозора и читала књигу коју сам одредила као приоритет за овај дан. Са улице је допирао тежак и непријатан звук аутомобила који јурцају тамо-амо, понекад зачињен звуком трубе која се оглашава као телал и ломи све друге звуке.Опазила сам да се врата лагано отварају и видела познати лик који скакућући улази у собу. Није то била Она, већ једно од моје деце које је пожеелело да одмах нешто поједе и настави даље. Невољно сам устала и сервирала ручак, док су се остали чланови моје породице појављивали као дуга после кише и као по рутини седали на своја места као шаховске фигуре на табли и нестрпљиво чекали мој следећи потез. Ручали смо уз звонке звуке гласова наше деце која као вергл непрестано нешто описују, објашњавају, препричавају и гласно коментаришу.
Била сам деконцентрисана у страху да ће ми незвана гошћа упасти овога тренутка, а ја нећу моћи да јој се посветим. Одмах сам опрала судове и расклонила све у кухињи да ме од срамоте не затекне у том нереду. Док сам лепила слике на будућем паноу из биологије за свог сина и пропитивала историју своју ћерку, повремено сам крадомице бацала поглед час ка прозору, час ка вратима. Дан се крунио као ћетен-алва и мрвио кроз сате и минуте мог трајања, па сам брзински спремила вечеру и осушила косу ћерки да би могла на време да легне, јер сутра је нови дан. Ушушкала сам децу уз пољубац за лаку ноћ и још једном погледала кроз прозор уз питање мужа да ли неког чекам кад стално гледам кроз прозор. Прећутала сам одговор, јер ме је мрзело да објашњавам и откривам потајне жеље. Вече је давно осуло небо звездама, а месец је сео на оџак суседне зграде и шеретски се шепурио, као да ми се смеје у лице.Угасила сам ноћну светиљку крај кревета и утонула у сан.
Још једна нада је изневерена.
Још једна илузија разбијена. Није свратила, као што и никада не свраћа. Изгледа да јој се не допадам. Можда једнога дана случајно залута и у мој живот, а можда , кад прође мој годишњи одмор и ја нећу желети да ме посети. Ко зна? Та стара дама збиља је избирљива, али ја никад нисам њен избор.
