ада сте тужни, несрећни, заплашени, несигурни, прија вам да вас неко загрли и пружи вам подршку. Када сте срећни, весели, када вам честитају, онда вам је драго да вас неко загрли и да са неким поделите своју срећу.
Загрљај представља оазу сигурности и неку специфичну размену енергије, кроз коју обе особе које су у загрљају добијају неку количину задовољства и смирења. Додир је врста социјалне али и емотивне комуникације којом се могу исказати веома различита осећања и емотивна стања.Тај осећај када кожа додирује туђу кожу има симболику припадања, нежности, сигурности, размене информација, готово на ћелијском нивоу. Ако знамо да је кожа наш највећи орган, онда нам постаје јасно шта је Милорад Павић хтео да каже Хазарским речником.Тај немушти „разговор“ који коже преносе далеко је изнад граница нашег баналног поимања света.
То је нека више сфера у којој смо ми само неми посматрачи и невешти читачи порука. Вероватно сте сви приметили како труднице гладе свој стомак неким спонтаним покретима које чине без јасне свесности о томе. Тај инстинктивни покрет има за циљ комуникацију са бићем које није у стању да комуницира са нама на једноставан начин, већ прима неке поруке кроз титраје плодове водице узбуркане мајчиним кретањем. Док се мајка креће или је активна на било који начин, беба зароњена у ту савршено балансирану магичну течност прима информације преко коже и као да је неко милује, памти одређене сензације које ће оставити неизбрисиве целоживотне енграме. На тај начин мајке бивају у комуникацији са својим нерођеним чедом. Новија истраживања показују да дете у стомаку то осећа и пријатно се мешкољи изводећи различите покрете. Када се дете роди, најлакше се смирује у мајчином загрљају.
Некада су недонесену децу, недоношчад привијали голу на мајчине груди тако да им се кожа додирује. На тај начин бебе су брже напредовале и мање плакале. У многим афричким племенима бебе се налазе у марамама које су причвршћене за мајчина леђа, бивајући тако константно у додиру са мајком. Касније, у свакој ситуацији када је дете несигурно, заплашено, збуњено или узнемирено, оно се најрадије привија уз своју мајку додирујући јој образе, косу или кожу. Тај атавистички чин можемо срести код готово свих наших ближих или даљих животињских предака.
Недавно сам гледала филм научне продукције, где један научник покушава да докаже да чак и морски пси, ајкуле и друге немани воле да се чешкају и мазе. Делује готово нестварно његов контакт са ајкулом која кружи око њега и као да се подмеће да настави да је мази по кожи. Размена унутрашње енергије смирује и пружа спокој чак и предаторима. У одраслијем добу, када дете већ почиње да се одваја од родитеља и даље повремено остварује контакт додиром. Та врста комуникације преноси информације изнад људског разумевања. Није ли љубавницима највећи ужитак када осете додир коже љубљеног бића? То распламсава жар, голица утробу, шаље тајне поруке и комуникација се дешава у виртуелном свету хемије коју човек и даље не успева да дешифрује.
Када одлазите на дужи пут, или се враћате са њега, најчешће се грлите и љубите са себи блиским особама. Трчите у загрљај, гладите и тапшете једни друге по леђима, милујете по образу и ствара се атмосфера задовољства и пријатних осећања. Дакле, додир је важан за све људе. Од кад је наша цивилизација кренула у технолошки прогрес и винула се у неке менталне висине, истовремено се сурвала у дубоки кал неразумевања сопственог тела и бића. Све мање можете видети неки загрљени пар како шета улицом. Млади се ретко држе и за руке, што је некада представљало јасну манифестацију припадања и задовољства заједничког бивања. Млади ходају једно поред другог, као да немају храбрости да осете друго биће или плашећи се размене енергије и емоција.
Између њих је невидљиви вакуум који се чеше о обоје, али њих не спаја у нераскидиву целину, већ само повремено окрзне идеју о заједништву и хемији која их спаја. И ако је данас секса више него икада раније, то престаје да буде путена игра испреплетаних светова, а постаје техничка рутина која има за циљ да покаже мајстортво техничке изведбе лишене осећања.Дубоко укорењени страх од препуштања и губитка контроле лишава душу и ум свих готово необјашњивих догађања унутар бића, које нам доносе истинску радост и испуњење. И сам чин вођења љубави или коитуса ако се не заснива на претходној игри додира, постаје само уиграна рутина лишена присуства емоција. Што би се рекло „и магарац уме да креше, али не уме да милује“.
Додир поседује магију која неретко лечи, али не у смислу надрилекарства, већ истинског смиривања непријатних сензација. И ми сами, када нас нешто боли, инстинктивно гладимо, чешкамо, притискамо или барем додирујемо тај део тела и осећамо одмах неко специфично олакшање. Време неумитно пролази и све се мења.Нешто што су некада биле врлине, данас су особине изложене порузи и смеху.И нема ту много нејасноћа. Људи се ослобађају многих стега и постају слободни. Слободни? Шта то заправо значи? Ослобађајући се неких стега, онако успут загубиле су се и многе битне и лепе ствари и појаве. Давно је то почело, али када је једном узело маха доведено је до савршенства. Одричући се додира, одрекли смо се једног богатог света маштања, илузија, сновиђења. Тај нежни контакт пребогат порукама и информацијама које нас чине спокојним, намерно је прогнан из наших живота.
Данас је једино дозвољено да вас додирује масер, фризер, а већ и лекар мора да пита да ли може да вас додирне у циљу лечења и истраживања ваше болести. Додир је свесно и намерно протеран из људских живота, како би се спречило све што има везе са емоцијом и промовисале само ниске страсти, а човек вратио на сирово постојање лишено сваке лепоте и узајамности. Чак и приче о педофилији, толико форсиране и пренаглашене, на жалост немају за циљ одбрану слабих и незаштићених. Не спорим да постоје идиоти или данас политички коректно речено болесници који осећају оргазмичко задовољство при погледу на млада тела и њих треба друштвено изопштити и етикетирати, али још више је то репрограмирање наше свести у циљу одвајања и што веће негативне индивидуализације сваког бића.
Та болесна идеје и разне морбидне забране у којима се родитељи осуђују због тога што су фотографисали рођено дете, или му недај боже обрисали стражњицу, жели све да нас утера у тор перверзије. Сви треба да се осећамо нечисти, покварени и прљави, док се стварни перверзњаци неретко крију под маскама душебрижника. На тај начин, одвајајући и сепаратишући нас од драгих бића, тела, емоција постајемо роботизовани зомбији са којима може да се ради шта се хоће, јер тако отуђени нећемо имати подршку да се препознамо и разумемо и наши мали животи довешће се до микронске величине коју није греота почистити. У том историјском контејнеру биће свако ко се усуди било шта да осећа или мисли. Обездушени и отуђени до нивоа црва лако ћемо бити прегажени. Што нам се више ампутирају емоције, то ћемо лакше постати плен лешинара.
Залажем се за здрав, пријатан, лековит додир међу блиским људима. Њега се не треба одрицати да не постанемо огавне бубашвабе које свако са радошћу гази. Залажем се за очување људскости и оног немуштог језика тела и душе који је још увек непрочитан, за непорочан додир који је уткан у генетски код нашег бића.Ако постанемо Гренланд, топљење нам не гине. Пружам вам руку да се рукујемо, или заједно с руком у руци наставимо овај пут кроз заједничко постојање и сопствено биће. Заједно нам је лакше, без обзира што нам се дланови зноје. Пар капљица зноја можда носи судбоносне поруке које ће наш ум умети да прочита.
