уди моји, толико сам се обрадовала ових дана да не могу да вам дојавим. Разрешене су све моје дилеме. Осећам се као да ме је неко частио.
Већ годинама бринем шта ми је и најзад сам добила дијагнозу. Све сам мислила, имам реуматизам, несаницу, климакс, дијареју, слабовидост, сомнабулију, кризу средњих година, или ко зна шта још, кад оно – шизофренија. Па то је супер. Нема више лутања и недоумица. Сад сам начисто да ми стварно нешо фали.Мал не утврдих да сам здрава.Која би то била бламажа. Овако шизофренија, како то гордо звучи. Није то нека кијавица, вироза, тонзилитис и остали башибозлук.
Еј, то је озбиљна дијагноза. Ма то је чиста егзотика. Узгред, сад могу да се понашам како хоћу што је чист бенефит у читавој овој небулози.Што је још боље, колико сам схватила, то је нека пандемија, па уз мене има још око 5 милиона шизића. А како поуздано знам да у земљи Србији нема 5 милиона кревета па да нас све сместе, или да нам сместе, најзад смо слободни. Ослобођени смо сваке врсте одговорности, јер смо неодговорни за своје поступке. На пример, сад могу да се скинем гола и трчим по Теразијама, могу без последица да газим људе у трамвају, прдим на концертима, јаузнујем на предавањима, да се издирем на недужне продавачице, пљујем докторе, псујем све од реда, а богами могу у акутној фази неког и да звизнем међу рогове. И шта ми ко може? Нисам одговорна за своје поступке. Захтевам да ме од сада штите сва она удружења грађана која се боре против дискриминације нас флипнутих.
Сад имам право на различитост и то је супер. Свакога дана ћу се понашати различито,у зависности који мој алтер-его лудује тог дана, па ко разуме – схватиће. Могу да се мангупирам, јер ће ме сваки суд ослободити на основу неурачунљивости.Уђем тако на неко предвање и почнем да урлам, ко народна певаљка и шта ми ко може. Могу да лајем све што ми падне на памет. На пример могу некритички да кажем да је неко крив за све ратове у последња два века. И нећу одговарати. Све ми је опроштено јер сам диндили. Немојте да подцењујете нас шифроване. По неписаном закону, људи са шизофренијом су изузетно интелигентни, али несхваћени. Ко зна шта све нама може пасти на памет. Ми смо непредвидиви и недокучиви. Можда се попишманимо, па створимо ментални бумеранг, који лупа друге у главу. Ови нормални не могу да мисле на тај начин, па им ништа иновативно неће пасти на памет. Сад ми је највећа брига да упознам све моје Ја. Прво треба да пребројим колико их има, јер ја сам педантна и волим пописе.
А да знате, хоћу и да их крстим, јер ја сам традиционалиста(ткиња ), па ми је чин крштења врло важан. Мало ћу имати проблем са тол`ким кумовима, ал` ваљда ћу се снаћи. Замислите ту журку у глави. Пустим све моје Ја да се исказују и забављају у истом тренутку.Невиђени хепенинг. Не могу да дозволим да ми се нека од личности мог сложеног бића загуби, а још мање да остане инфериорна, морам да штитим оне најслабије.Све морају да се докажу. Даћу шансу свакој, па да видим која је најлуђа. Таман посла. Има да направим списак, па све по списку. Ја сам темељна и озбиљна кад нешто радим.А могу и ко деда из Фелинијевог Амаркорда да се попнем на дрво или бандеру и тражим да ми доведу неког згодног развијотку, са једнаким бројем паћеника у глави. Па што да не кад сам суманута.
До скора сам била збуњена, сад бар знам да сам луда, а то је, признаћете квантни напредак. До скора ми је нешто сметало, нешто ме мучило, чинило ме неспокојном, сад ми је све потаман. Што оно рече Његош, „Благо оном ко рано полуди…“. Ја сам мало закаснила, али има још наде за велика дела. Сва је срећа да ми је дијагнозу неко поставио, па макар и надрилекар. Мени је свеједно. Не занам ја да ли и тај зна неке тајне бајалице. Још боље, јер доктори колико су луди, још би ме лечили, мада је то слабо вероватно. И они кризирају. Сва срећа да сад имам право, тако луда , да сама одлучим да ли ћу да се лечим, а ја нећу из ината, то је моје неотуђиво право.
Онај што ме је дијагностификовао, тај слабо разликује јетру од бубрега или дупе од глобуса, али је стиснуо петљу да ми да објашњење. Више нисам неука, а то је савршено. Из тог разлога ослобођена сам огорчености, а о увређености нема ни речи. Шиза ми дође ко комплимент. Готово да сам поносна. Ко зна шта све добро може да донесе колективно лудило. Можда све постане боље. Јер, гледајући све оне колективно паметне, видим да ту среће нема. Зато ћу сад у својој лудој глави да осмислим како да се окористим у ову новостечену предност. Мислим да ћу прво почети од комшија, па преко инкасаната, шалтерских службеника, до поштених интелектуалаца, па где стигнем. Каква феноменална забава. И што је најбоље, то је целоживотна забава, јер шиза се не лечи, већ само залечује, или умирује. Онда се примирите на пар дана, тек да се други понадају, па отчепите музику до даске и то Бетовена из тмурне фазе, па да видим онда оне што не пристају да буду луди како ће да се снађу. Има бре да се забављам како ми воља. И немој да ми се фемкате, већ пригрлите ову дијагнозу, јер она је врло лековита.
Него предлажем вам, да овако луди и разуздани направимо колективну журку и да се сити забавимо. А после тога тражимо колективну инвалидску пензију, али би добро било да се раселимо широм земаљског шара, па да обрадујемо и друге. И знате шта је прогноза? Љубичасти аларм – пандемија узима маха. Истини за вољу, ово ми изгледа као када би месар дао дијагнозу крави у кланици да је луда крава и да зато мора да јој дође главе. А ви , јел` вам лакше од кад сте чули да сте луди?
Лудус дилеикус тоталис
