, нек је прошла и та ноћ. Било је тешко и болно, али некако смо издржали и сад можемо да се одмарамо читаве године. Наше врле ТВ станице потрудиле су се да нас заспу истим музичким садржајима без идеје и смисла, као и претходних година.
У доба нових технологија, питам се нешто, да ли су уопште снимали нове садржаје, или су неким технолошким марифетлуцима само фотошопирали гардеробу учесника, па тако могу сваке године да нам нуде исто – по систему за кога је добро је. Као што је ред и обичај, смеха, скечева, шала и сличног нема ни у траговима.
Па чему да се смејемо у овако озбиљним временима? Није било примерено баш да плачемо, то смо овога пута прескочили, али о смеху нема ни говора. Из наших ТВ програма лепо се види, како смо као нација духовно испумпани, к`о балон после чиоде. Та безидејност и сиромаштво маште и смисла граниче се са тробилношћу. Па, господо драга, ако је и од вас, превише је. Већ смо навикли на разне смицалице, вређање интелигенције, кварење укуса, јалову декаденцију, али ајде мало оладите. Натерани смо да плаћамо сопствено заглупљивање и извргавање руглу, што се граничи са личном имбецилношћу, што би рекао Зоран Радмиловић у Радовану трећем.
Изгледа да ове генерације уредника имају озбиљне рупе у образовању, па су промашили да гледају легендарне и рекла бих епске моменте српске комедије, па се одушевљавају шупљим, петпарачким хумором, везаним искључиво за политику и политикантство. А ми, јадни, немоћни, скрушено мењамо канале, у нади да ће се негде догодити нешто што није реприза репризе. Или можда верују да је некада било боље и да народу више нема шта да се пружи, па чак ни трачак наде, те нас малтретирају и вређају нам оно мало интелигенције што је преостало после свих животних изазова.
А народ, ко народ – шта ће. Седи код куће уз лебац Сава, руску салату, америчку кока-колу, торту јапански ветар и грчку салату и машта да је негде на дочеку неке старе, веселе и срећне године, за коју је сигуран да га није изневерила. Чека дванаест да изљуби оно мало њих које још може да гледа очима, па да легне да спава. Додуше прво мора да сачека да прође канонада петарди и других пиротехничких играрија, па да проба да заспи, јер сутра им се неће разликовати од јуче, сем по датуму.
Осуђена на кућни притвор због гужве и гунгуле на улицама гледам извештаје са тргова. Свугде исто. Сви причају и желе исто. А жеље су варљиве. Па, сад кад смо већ код жеља, имам и ја жељу да станем у одбрану Деда Мраза. Он сиромах ради за празнике. Сви нешто траже од њега, а нико му ништа не нуди. Онако матор, са артритисом у најави, промрзлог носа, јурца по оџацима ипрљавим и запуштеним димњацима, спушта се ко низ тобоган да испуни жеље и надања.
Ја нешто не чух да неко пожеле да буде бољи, искренији, поштенији, вреднији, ученији, паметнији. Јок бре. То се не важи. Сви би паре и материјалне добитке. Добро, не очекујем да су сви мисице, па да желе мир у свету, али бар чистију планету, мање рупа у озону, закопавање ратних секира, приземљење свих металних птица злослутница,очување оних јадних животиња по Африци што их богати манијаци лове из забаве, или слично. А, замислите иницијативу да се у неким деловима света ископа обичан бунар. Мали, али довољно дубок да у њему има и воде. Верујте ми на реч, за неке је то највећа жеља. Други би здравље, мир, слободу, парче хлеба, лепу реч, сигурност. Такви се не броје, они су досадни и њих Деда не посећује. Њих се и он одрекао кад му је ударила слава у главу. Све је наменио успешној деци која умеју да траже праве ствари: ајфоне, лего коцке, фирмиране ствари, сјај, луксуз и богатство.
Деда Мраз је Лапонац, па је излапео и не зна више шта су праве вредности. И он се смуца само по скупим оџацима, а богами сада мора да се провлачи и кроз радијаторе и соларне плоче како би задовољио све тражаче. Како да посети нека афричка племена, кад немају оџак, већ само породично огњиште. Каже се ”ко тражи – добиће ”, ја баш не верујем да је то сасвим тако. Ја тражим право да се Деда Мраз пензионише, јер је испунио све своје друштвене обавезе. Није у реду да он тако матор заузима радно место младим људима. С друге стране, то његово прерушавање, преоблачење и тотално усамљенички живот и нису неки најбољи примери праксе за незрелу наивну дечицу. Нисам баш одушевљена ни што тако матор нина децу у крилу и још се и фотографише са њима.
Могле би младе снаге да направе виртуелног, младог и згодног Алафа Мраза, па да се радује и мушко и женско, и старо и младо, мислим и ово и оно и тако то. Те њeгове застареле санке и злостављање сиротих, угрожених ирваса вређају сваког мислећег. Требало би да овај Алфа Мраз седне на дрон, или само дроном пошаље све поручено, као супермаркет. А и зашто неко нешто да ти пошаље? Нема џабе ни код старе бабе. Има, буразеру, да платиш. Све је на продају, само су цене различите, па ако хоћеш поручи, цални паре и сачекај. Ето дрона ниоткуда. Питам се да ли је икада ико од Деда Мраза пожелео душу (реч непознатог порекла и помало архаична).И да ли би му је овај сенилни маторац подарио? Ма, нема везе.И онако ће за дан два бити дан као и претходних 364. Све се врти у круг.
Одох да се забављам уз суперпрограм. И да вас упозорим: за Божић можете очекивати репризу свих успешних, занимљивих новогодишњих реприза-програма, плус неке од филмова страве и ужаса или Розмарину бебу.Тако нас увек часте на тај дан. Ако не верујете, погледајте програме од пре пар година. За Божић нема Деде да вас нина на колену.А Божић Бату су давно пензоинисали, или је био технолошки вишак, сад не знам баш поуздано. Признаћу вам, али да не кажете ником, он код мене и даље свраћа, али у потаји да му не одузму пензију због рада на црно.
Нешто сам се смрзла од обиља лепих жеља. Можда је најбоље да легнем.
