ретнем једног јутра у ходнику комшиницу. Лепо се јавим као што налаже ред и етикеција и покушам да сиђем степеницама како бих се докопала излаза и отишла својим путем. Мислим пут није баш мој него друштвени, али га ја повремено својатам. Таман да закорачим на први степеник, али комшиница се испречи к`о обелиск, па ја ни лево ни десно. К’о велим, сад ће се склонити, кад ту започе моја агонија.
– Јеси чула да се ова с петог спанђала са оним што долази код Луле?
– Нисам, говорим, а вребам прилику да се бацим низ степенице. Мислим, волим ја комшиницу, она је фина госпођа, али мени време јури к`о Рус на Mесец и већ видим како сам у заостатку за пола дана. За мене је време важан фактор, јер се понекад опасно посвађам са њим, па онда не знам шта да радим. Зато се приглупо смешкам, трепћем полућоравим окицама к`о ћурка на југовину, млатим главом к`о коњ пред празним јаслама и степујем ка једином делићу празног простора којим бих могла да збришем.
– Да, да. А она је пре тога била и са оним бајаги правником са трећег. Знаш онај што не уме ни да се јави како треба? Сигурно си га видела како се ноћу шуња кроз ходник.
– Не знам. Ја те људе и не познајем. Ноћу слабо пратим кретање комшија, некако радије спавам. Станујем на првом и не контролишем горње спратове.
– Мораш да знаш. Па јел` видиш ти шта се све данас догађа? А његов син из првог брака је написао оно у лифту. Знам сигурно, случајно сам одмах иза њега ушла у лифт, и ићи ћу да му кажем…
– Да, да , свакако идите, а и ја ћу сад да пожурим, јер морам на посао. Ова ситуација ме већ иритира, а волела бих да останем културна, само већ видим да ми култура на прстићима замиче за угао.
– И то ти кажем. А она је била…
Осећам благи напад хистерије док се премештам с ноге на ногу, као да ми се пишки, покушaвајући да побегнем, а да притом не срушим жену.
– Тетка М, ja збиља журим. Имам много посла, не знам где ударам…
– Ти да удараш? Ма, хајде.Ти си фина. Баш сам причала мојој пријатељици К. како си ти….
Ово постаје већ превелик атак на мој батак и знам да у року од одмах морам да збришем. Познајем себе и свесна сам да почиње да ми се жути пред очима. Следећа фаза је улични сленг, са епитетима и глаголима који нису за помињање. Тражим разлог довољно јасан и ефикасан да побегнем. Таман се одлучујем да будем оштра и непријатна, кад ми се пред очима припојави цела моја покојна фамилија. Сви ме мрко гледају, прете прстом нарогушени и опомињу ме да будем културна, стрпљива и љубазна према старијима. Стога набацујем имбецилни осмех, а поглед ми блуди ка излазу.
– Него, видим да ти више не долази онај фини младић. Он се тако лепо јављао кад сам га случајно сретала испред улаза. Једном ме је и придржао док сам се пењала степеницама. А, јел` би могла, душо моја, да ми помогнеш да однесем овај зембиљ до куће? Претоварила сам се и сад једва дишем. Ја имам ангину пекторис и доктор ми је рекао, кад сам била прошле недеље на прегледу, да ….
Сад улазимо у фазу дијагностике, медикаментозне терапије, драге Савете, травара, чајева и врачара, па онда дођу бајалице, дијете, кувари, рецепти са ТВ-а, масти, креме, помаде, јутропади и све приде што уз то иде. Видим да је ђаво однео шалу и крећем отреситије.
– Ево, однећу Вам зембиљ до врата, а ви полако лифтом, па кући. Ја ћу пешице, без бриге. Заузимам стартну позицију и к`о Карл Луис започињем трку, док она улази у лифт.
– Таман посла, оћеш да ми неко украде ово мало сиротиње што имам.Па, знаш да је месо опет скочило? Била сам код касапина у ….. , наставља она свој монолог и не обазирући се на мене. Ја јој дођем к`о огледало -она прича, а ја климам главом.
Осећам да ме облива зној. Отимам јој из руке онај зембиљ, и све прескачући по два степеника јурим на четврти спрат, док она виче кроз затворена врата лифта: Пази како носиш. Купила сам десет јаја код оне бабе из Опова.Она има увек свежа јаја. Ја узимам од ње и њеног мужа… – осећам како ми се зној слива низ леђа и како полако добијам мирис сушене харинге. Већ видим да ћу на све још морати да се вратим и до куће да се плакнем и пресвучем. Мислим се, узимај жено јаја од кога хоћеш, само мене остави на миру. У три секунде стигла сам до њених врата и таман да спустим торбу, она искаче из лифта као Супермен и баца се испред мене.
– А, не можеш сад тек тако да побегнеш. Морам да те почастим кафом. И онако нисам попила, знаш, не волим сама да пијем кафу. Није ред да ме одбијеш.Ти ми помогла, а ја да те не почастим. Не долази у обзир.
– Не, не не могу. Страшно журим, говорим јој већ повишеним тоном у коме осим нервозе има и помало беса и злобе. Спутавам се свом снагом да је не гурнем, док ми будаласти осмех претворен у грч вилице титра на лицу.
– Ма кави журиш. Нећу ни да чујем. Има да попијемо кафу, па куд пукло да пукло. Шта има да журиш, неће ти побећи посао. Знаш, кад сам ја радила у банци, а мој шеф каже…
– Ма не могу да пијем кафу, почињем да вичем, док ме обузима бес и очај. Већ видим како се полако претварам у Раскољникова и како давим бабу голим рукама уз осмех шизофреника. Постајем монструм у својој глави, а и даље се задњим напорима трудим да је не одгурнем. Ја одох, сад можете и сами.
– Па шта ми значи да ми оставиш зембиље испред врата? К`о да ми и ниси помогла. Унеси ми у кухињу, говори док откључава врата и гура ме с леђа у кућу.
Аве, удаве. Почињем да параноишем да је решила да ме овако дежмекасту и облу транжира и испохује за ручак. Мозак ми се и овако претворио у кашу, а изнутра кувам, па би све било брзо готово. Спуштам торбу на под, док ми се две дебеле мачкетине вијају око ногу. Имам жељу да их дегажирам пут прозора, али се само измичем. Одлучујем се да побегнем док још нисам неког скратила за памћење, али баба је закључала врата и прогутала кључ. Ови маторци су стварно намазани. Искусна је она.Видим да зна цаке. Полети према кухињи да јојотмем кључ и збришем, али се дебела, злобна мачкетина испречи испред мојих ногу и ја падох као клада, гађајући главом о рустични сточић из доба Марије Терезије. Наједном осетих мир и спокој. Све око мене тихо и лепо. Нирвана.
Кад сам се пробудила, видим себе на неком кревету, а око мене облећу све неки анђели у белом. Помислим, баба ме је ипак укокала. То јој је све време и био циљ. Сад ће дати да ме препарирају и имаће вечну дружбеницу. Помислим како је и на овом другом свету иста зајебанција и гужва, па опет затворим очи. Наједном ме разбуди шамарчина и ја отврим очи у чуду. Видим бледоликог како ме бесно и разрогачено гледа.
– Ништа не брините, госпођо. Добили сте мали потрес мозга од ударца. Све ће бити уреду, само морате да мирујете наредних неколико дана.
Онај чудни анђео је заправо био лекар који ми је притекао у помоћ. Али, обрадовала сам се пре времена, јер убрзо сам схватила да лежим у непознатој соби, у непознатом кревету делећи јастук са дебелим твором који се погрешно назива мачка и чујем:
– Ја сам јој лепо говорила да не јури. Посао ће јој доћи главе, прича баба пратећи лекаре ка излазу. А онда видим како се радосно и срећно обраћа мени Ништа ти не брини, ја ћу да те гледам и пазим. И онако ништа не радим. Баш се радујем што ћеш бити код мене пар дана. Тако је Лула лежала код мене два месеца кад је добила упалу плућа. Тако смо уживале, само што је она безобразна и , дал` можеш да верујеш да ми се сад и не јавља, простакуша једна…
Постаје ми јасно, ово је други део филма Мизери. Чекам кад ће ми изломити стопала да не побегнем, а она ми доноси кафу, слатко, новине, пали ми ТВ и почиње да ми прича….
Ево ме у кревету. Не знам који је данас дан, да ли сам запослена, зна ли ко где се налазим, да ли сам уопште жива? Али више ми и није важно. Слушам по седамдесетосми пут како је први муж госпође М (надам се да није из филма Позови М ради убиства), био веома велики господин. Мислим да сам запамтила све реплике из њиховог живота, нарочито период када су као млади били у Абацији ( данас се, колико ми се чини, то место зове Опатија ) и како су се дивно провели. Сада познајем сав комшилук, њихове навике, несташлуке, добра дела. Све ми је до детаља испричано. Искрено се надам да ћу смислити како да се очистим после овог испирања мозга.
Неких се ствари сећам, неких не. Не могу да се сетим важне ствари: Да ли је добро бити фин?
