вај свет полако, али сигурно губи компас. Свакога дана појављују се нове идиотарије од којих се човеку диже коса на глави. Све што је нормално, културно и логично се прогања, а свака врста лудила глорификује. Свет окреће пирамиду наопачке, проверавајући да ли ће се урушити.
Неке земље које себе самопроглашавају савременим и напредним, заправо се брзином ракете враћају у праисторију мозга. Цивилизација сигурно губи битку са умоболним идејама које ће од будућих генерација направити менталне, емотивне, моралне и ине богаље. Обиље бизарних идеја подржаних регулама, које се још намећу и другима као тековина људских слобода, дави нас као смрдљива бара настала после поплаве пољског клозета.
Замењују се тезе, подмећу научне истине, постављају лажне дилеме. Све што је некада било нормално и морално, проглашава се некоректним и дискриминаторским. Људска „права“ досегла су небулозу љубавног писма пијаног шизофреника, који је мало краљ, па мало птица, а у паузама највећи геније. Та замена теза и намерно подметање болесних идеја свакако није моја измишљотина.
Осврните се око себе и размислите о потпуном колапсу логике, у коме жртва треба да доказује да је злостављана, док се тиранин жали што му не сервирају шампите на сребрном послужавнику. Силована жена треба да доказује да није она у ствари подсвесно желела да је неко напаствује, јер се, јел`те молим фино, у петом разреду једном нагла преко школске скамије и за тренутак су јој се видели рубови хулахопки, за шта постоје бројни сведоци и необориви докази, а што доказује да је увек била перверзна. Прегажени пешак је у бити био суицидалан и возач који га је прегазио учинио је убиство из милосрђа.
Власник стана је увек жудео за авантуром да му манијак уђе у стан и испретура га, а по могућству га и одалами штанглом , по систему „мућни главом“ – то му је деловало егзотично, а онда се буни против лопова који му је изашао у сусрет. Премлаћени је заправо скривени мазохиста, који се десет пута сам ударио песницом случајног, мирног пролазника и узорног грађанина, за кога све комшије кажу да је фини и да се лепо јавља у ходнику свим комшијама. Жене су веома иритантне и лукаве, па подло и лукаво изазивају јадне мужеве, који их безмерно воле, да их повремено нокаутирају, како би провериле количину њихове безумне љубави и своје место у центру њихове пажње. Убијени је подлац и покварењак који налеће на нож неколико пута, само да би напакостио племенитом младићу који је сиромах имао тужно детињство, а нож је носио како би у случају потребе калемио воћке, а онда се још више растужио због немилог догађаја, те сиромах упао у депресију.
Дође ми да плачем од јада и чемера и све ми сузе низ леђа теку од фарсе. Паметни људи су опасни, јер би могли да напуне уши другима, па да ови нешто траже и зановетају. Ту стоку, која хоће да једе, а богами и да се обуче, мора неко да научи памети. Зато морамо одгајати психопате, социопате, манијаке сваке врсте (предлажем да буду законом заштићени као панде), јер и они су људи и имају своја права. Да ли право и правда постоје да би их плебс користио или да би изабраници и фарисеји показали своју добру вољу према нама нишчима?
Немерљив је број примера тоталног лудила у који утрчава цивилизација, учитавајући бизарне примере у подсвест како би се то мртво море разума прихватило као обично и нормално понашање. Читам ових дана како једна велика и моћна земља жели да легализује инцест. Како је кренуло ускоро ће бити на програму и легализације зоофилије, некрофилије, содомије, а педофилија је већ и онако готово легализована, само још да се откуца декрет. Децом ће се ускоро сматрати само фетуси, али и то је под знаком питања.
Озбиљно се плашим да звона за узбуну нико не чује а да су чак и историчари заборавили да је и Римско царство пропало кад је неморал досегао немерљиве размере. Због чега смо довели нашу цивилизацију у стање грознице, те се чини да су највеће тековине људског духа – људска права, слобода мисли, говора, изражавања, демократија, досегли врх своје супротности? Има ли нам помоћи? Да ли ће постојати довољна количина памети да се негде подвуче црта и каже даље се не може, дотакли смо муљ? Горгоне су се разиграле и жељне су невине крви праведника, а њихови послушници усрдно их хране. Да ли ће се однекуд појавити Персеј, велико је питање.
Бојим се да већина људи, задубљена у своје мале несигурне светове не примећује тамне облаке који се надвијају над људским постојањем, или се плаше да им се супротставе снагом логике и мудрости. Глас разума слабо се чује, готово да је сасвим утихнуо. Људи се из пуког страха бране од суморне, вриштеће реалности неразмишљањем и ћутањем. Не желе да размишљају, чак ни о томе какав то свет остављају свом потомству.
Згрожена над овим безумљем, над експериментом in vivo, над обиљем болештина које нам се потурају као природне и прихватљиве само, тужно закључујем да се не враћамо на почетак људске цивилизације, јер и тада се неке ствари нису радиле. Драги моји, чини ми се да се враћамо се у мајчину, али са картом у једном правцу.
Имате ли утисак да се неко игра Франкенштајна? Не чини ли вам се да је неко пустио пиромана да се поигра шибицама? Да ли имате осећај да неки нови Менгеле лечи људе од памети? Није ли вам мало необично што се према људској патњи и болу опходимо као према неуспелој реклами? Нису ли нас затровали безосећањем за гладну децу са надувеним трбусима и очајне мајке са усахлим дојкама што чекају смрт као олакшање? Не мењате ли канал на ТВ-у кад почну да нас обавештавају да је неком тешко, јер што би то гледали када нас потреса? Морамо се заштитити од тих информација у свом малом скромном, такорећи људском (?!) битисању. Имамо ми своје проблеме и без тога. За туђу муку неммамо времена ни снаге да нас погађа.
Тек када сами дођемо у непријатну ситуацију улазимо у улогу Калимера, али чим се све среди заборављамо догађај. Да ли смо већ спремни да сваку врсту гадости пропратимо без емоција и прихватимо као петпарачки филм? Можда су нам емоције већ отупеле и опет можемо да затворимо очи пред новим стратиштима? Да ли смо почели да доказујемо ону латинску Homo homini lupus и да признамо да је је мрачни (?!) Хобс све време био у праву? Отворите очи, погледајте, осврните се око себе – Горгоне се разигравају.
Како вам се чини идеја да се удате за рођеног тату или спавате са својом мајком ? Баш поетично и привлачно, али из перспективе мозга једне амебе.
П.С. Само да вам дојавим – амеба нема мозак.
