еч Вуковац у нашем језику има двоструко значење.Та два значења дијаметрално су супротна и било би очекивано да искључују један другог, али се то не може поуздано тврдити.
Вуковци су особе најчешће тинејџерског узраста које имају све петице у школи и самим тим су носиоци Вукове дипломе. Када је давних година смишљен овај начин награђивања он је имао дубоки смисао да се истакну они ученици који су вредно и предано учили и радили, па су стекли епитет Вуковаца.Тада су се амбициозни и вредни ђаци борили за ту титулу и с поносом је истицали.У свакој генерацији било је по пар Вуковаца, или један до двоје по одељењу, што је могло да буде реално и најчешће је тако и било.Остали су били напросто одлични. Ни то није било за бацање, али су за степеницу ниже стајали на лествици успеха. У то „старо“’ време било је и понављача и „падавичара“, избацивања из школе, укора и вазда других васпитних мера које су нас упућивале како се треба понашати у друштву.
Бежали смо и ми са часова, али у изузетним приликама. То би се догодило када идемо поподне у школу, а догађа се нека изузетно важна кошаркашка утакмица. Сећам се једном је побегао скоро цео разред са шестог часа, филозофије. Две другарице и иначе уђигузасто настројене остале су на часу, док су други трчећим кораком одјурили у халу на кошаркашку утакмицу. Следеће среде био је час разредног старешине када су се правдали часови.Осим разредне и три ученика су била у „комисији“ за правдање часова (и то не само одликаши, већ они у које је разред имао поверење, или их сматрао лидерима без обзира на успех). Морам вам рећи да је комисија радила крајње коректно.Умели су да оправдају неки климаво оправдани час, али такође и да кажу некоме да је претерао и да му не оправдају. Тако је било крајње поштено и најзанимљивије је да се нико није љутио.
Елем, те среде разредна долази и пита шта се десило у петак шестог часа? Свих 23 ученика ћути, али се јавља једна од штрајкбрејкерки и објашњава разредној да смо ми остали побегли. Наша разредна узима реч и ни сама не зна како да нам саопшти казну. Професор филозофије тражи да се да по један неоправдан час двема ученицама које су остале на часу. Настаје хаос. Група бежача ликује и радује се, ове две плачу и ударају у тужбалице. Разредна не може да реши случај, па на крају позива професора филозофије да он да објашњење.Спиноза, како смо га уметнички звали, а Дојчило по рођењу, долази и одржи нам краћи час етике коју је и онако предавао:
„Господо драга, ако 23 млада човека сматра да је утакмица важнија од једног часа филозофије, ја се сасвим слажем. Ко сам ја да сматрам да сам паметнији од толико бистрих глава, па да инсистирам на казни? Али, две девојке треба казнити јер немају колективни дух и руше јединство разреда, а притом још и цинкаре и оговарају своје другове што је свакако за осуду. Тражим да оне добију по један неоправдан час, а вас господо молим да ми следећи пут најавите утакмицу, на коју ћу вас свакако пустити, али барем да не седим џаба у школи“.
Салве аплуза и повика разлегале су се разредом. Од тада никада нисмо побегли са Спинозиног часа. Он је од нас добијао поштовање као нико други. Ово је била поука за све нас коју смо понели као најважнију лекцију.Између Хегела, Спинозе, Аристотела, Шопенхауера, Сократа и Дојчола, он је испао најважнији филозоф за нас.Његово учење смо запамтили заувек. Ја сам филозофију изабрала и за матуру, јер сам схватила да су то људи који су изнад земаљске малициозности и баналности склони промишљању и сагледавању света с лица и наличја.
Али, да се вратимо на Вуковце. Дакле, то су најодличнији ученици.Одавно је ова титула добила сасвим друго значење и никакву тежину, јер је по нашим школама више одличних него осредњих, што не може никда бити истина. Напросто, то је фарса смишљена да се уруши читав образовни систем. Уосталом, ти Вуковци никако нису најбистрији и најпаметнији ученици, већ делом упорни и вредни, а делом новчано, моћно, дрчно и на друге начине подупрти од стране уображених и некритичних родитеља. Вуковци су данас изгубили поштовање, чак и ако су реално одлични. Пре свега број тако генијалних људи који су талентовани и Богом дани за све је толико мали да би био у оквиру статистичке грешке. Из тога произилази да су Вуковци и одликаши данас штанцовани средње образовани просечни ђаци који су имали среће да их је школа препознала и форсирала ради личне промоције и стварања утиска да је елитна школа.
Рађена су нека истраживања пре пар година и више година уназад и утврђено је да су најбољи студенти и најбољи практичари заправо врлодобраши. Они уче за знање и не занима их оцена, али нису „фах идиоти“ досадни самохвалећи давежи. Они имају и хобије, друга интересовања, различите таленте из одређених области, али и жарку жељу да уз школовање у школи, уче и животне лекције из друштвене средине. Они су креативни, сналажљиви,самосвојни, не увлаче се ауторитетима, задовољни личним знањем а не друштвеним аплаузима. Они знају како се живи на улицама, пијацама, журкама, кафићима и спремни су да се суоче са животом и поведу борбу са њим. Они не уче живот само теоретски из књига, већ га проживљавају и стварају енграме социјалних учења.Знам, многи ће се наљутити, али није то моја теорија, то су напросто чињенице.Онај један посто изузетно бистрих, правих Вуковаца постају научни радници, истраживачи, проналазачи и њима капу доле.Остали су бласфемија. Живот се не да научити из књига. Кад се вежете за неку теорију или неке школе живота губе вам се из видокруга многе шансе. Бољи су шири и флексибилнији погледи на свет и живот.
Е сад о оном другом значењу са почетка приче које мирише на иронију какву само живот може да нам сервира. У нашој се престоници Вуковцима називају и људи који проводе време код Вуковог споменика чекајући да им неко понуди неки тежачки посао.Они су дошли из разних крајева Србије трбухом за крухом у жељи да материјално помогну својим породицама и једноставно преживе. Ови Вуковци добро знају све лекције живота. Можда наизглед нису бистри, али је то варка, јер они можда немају много образовања, али су животно потковани до мере да би већину од нас превели жедне преко воде. Њихова способност сналажења и преживљавања далеко надилази наша знања и умења. Они би преживели без свих књига и филозофија. Можда им се може приписати сировост, небрушеност, немање манира и шлифа, али животне лекције знају боље од нас.
И сад кад кажете Вуковац, на кога мислите? Шта вам је ближе памети и значајније? На пустом острву потребно је сналажење и нека практична знања која се не уче из књига него се стичу личним искуством. Када те нападне вук или дође поплава, џаба ти теорије и књиге, глава се извлачи практичним искуством. Немам ја ништа против Вуковаца, само желим да укажем да је све релативно, што би рекао Ајнштајн, или треба се уклопити у групу и одредити приоритете. На једној кошаркашкој утакмици може се научити како се навија за своје, како се понаша, подржава, колективно дише, праве прекршаји и руше табуи, ужива и радује, што би рекао мој Спиноза – тога нема у књигама, али то је права социјална филозофија.
