во је време чуда, блуда и заблуда. Никада није било лакше доћи до било које информције за тили час. Све је доступно и што би данашњи модератори многих акција рекли, транспарентно.
То је код многих створило илузију свеопштег разумевења, па чак и знања из свих области. То се нарочито односи на области друштвених наука. Јер људи, углавном, још увек зазиру да се мешају у астрофизику и у тој области се уздржавају да коментаришу, па чак и признају да не знaју, али право на познавање друштвених наука полажу сви.
Али, авај у томе и јесте проблем. Мислити да знаш и знати две су различите ствари, до те мере да су заправо потпуно контрадикторне. Kадa се, рецимо, поведе реч о некој општијој теми, онај ко баш и не зна, оде до рачунара и, што би се на савременом српском рекло, „изгугла“ информацију и исуче је као мач па почне да млати њоме, уз убеђење да влада материјом. Такви нису чак ни у примисли запитани да ли је нешто што прочиташе на интернету баш заиста тако.
Можда сте приметили да је и свима позната Википедија ставила резерву, наглашавајући да је одређена страница отворена за допуне, појашњења и да је подложна променама. Ти, неки људи тамо, који су смислили генијалну идеју доласка до информације у кратком року, и сами су свесни да нису познаваоци свих ствари, па су се оградили и оставили могућност да неко ко је стручњак (данас би се рекло експерт), за неку област може да допуни, преради, да предлог и слично, како би информација збиља имала тежину.
Е, тај део већини људи и није јасан. Они ту опаску и не прочитају, јер навикнути на инстант кафу, траже и инстант одговоре и решења, узимајући их као дефинисану истину. Тако и настаје конфликт и неразумевање. Јер, право да вам кажем, да би читали Достојевског, Кафку, Ека, Хесеа и сличне, морали бисте најпре да читате Политикин забавник, Жил Верна, Гогоља, Хакслија и друге, да би стекли рутину примања информација, а затим и развилим вештину анализе, као и одбацивања сувишног. А за све то неопходно је време и то оно које сe мери годинама и то прво магарећим а онда неким другим, лудим, псећим, озбиљним и зрелим. У супротном, десиће се да вам ваше године поједу скакавци и да се можда, онда када будете дошли у доба да подвучете црту испод својих живота и прикљученија, отиснете у трагање за својим изгубљеним временом.
То вам је као са тортом, да би направили добру торту није довољно да купите најскупља јаја и решите да направите добош торту, а да пре тога никада нисте ни патишпањ за обичан ролат испекслиу рерни. Не бива то баш тако. Морате почети од оних тзв. смути па проспи колача, па да, надграђујући се, дођете до тренутка да разумете зашто се нека торта пече 37 минута и зашто, ако у рецепту пише 10 целих јаја, ипак не треба у тесто убацити и љуске. За свако је зидање неопходан темељ. Солидан, чврст и зато стабилан. Према томе, лепо је што неки имају став и износе га к`о веш на терасу, али и веш се прво опере, па тек онда износи, или ја грешим.
Опште је правило данас да се сви разумеју у политику, право, економију, медицину и друге небитне области. Уврстила бих ту и филозофију, као потпуно неважну науку, а затим из ње произишлу социологију. Ма то су толико једноставне области, да и нека баба са Проклетија може да их бистри, а камо ли неко ко је рођен на асфалту, шта год то значило. Људи се бесрамно и без задршке баве свим овим областима, рекла бих на нивоу петпарачке штампе. Придикују они свему а њихов речник богат је колико и џепни речник молекуларне биологије за странце-туристе. О појму и разумевању суштине нећу говорити, јер немам намеру да закочим компјутер обиљем текста. Верујем да ће се неки наљутити на ову моју констатацију и радујем се томе, јер су такви очигледно нагазили на погрешну страницу и требало би што пре да побегну с ње.
Да се разумемо, ја никако нисам присталица једноумља и климоглава. Подрепаштво, полтронизам, уђигузија и сличне дисциплине нису ми блиске и истих се гнушам. Не тврдим ни да сам ја у праву, јер дозвољавам могућност да сам конзервативних схватања, па и даље мислим да је знање важно и ценим умне људе, али тврдоглаво се не одричем могућности да допуњујем знање. Дозвољавам и да свако има право на своје мишљење. Фундаментално обратити пажњу да сам рекла/написла мишљење – из кога нужно произлази и неки став за који ми имамо аргументе да га бранимо, а не да пишамо уз ветар спорта ради. Боље је онда изабрати други спорт да се не би бламирали.
Данашњи човек и човечица огољени су до баналности, при чему питање интиме није оно што је најкритичније. Извесна провокативност свакако је добродошла, да нам разбуди ум и натера нас на преиспитивање ставова, али и провокација мора да има смисао, а не да произилази из наше фрустрације, сујете или самољубиве некритичности.
Најлепша ствар која може да вам се догоди у данашње време је да за саговорника имате неког паметнијег од себе. Он вас оплемењује, учи, покреће на размишљање изазива на увиђање и обогаћује вам живот. Благо оном ко често може да буде у таквом друштву, јер тај стварно живи а не тавори. Нажалост, све ређи су људи који се озбиљно баве пре свега собом, а затим и неком темом. Многи ће рећи да од тога нема вајде, што је одмах легитимисање, јер показују шта је разлог њиховог промишљања. Бити образован не треба да буде орден за друге, већ лента коју са поносом носите због себе. Тајна је у основној идеји, такозваној идеји водиљи. Да ли ја то радим због себе или ради других? То је шекспировска дилема – бити или постојати питање је заувек. Ту дилему разрешавате са 16 година, јер је већ после двадесете такорећи касно (част светлим примерима који одступају од правила).
Данас је чудо кад неко мисли. То је готово јерес, кад већ постоје инстант мишљења. Свака друга књига на тржишту даје вам есенцијалне животне мудрости сажете у квази научним писмуљцима званим књига за свакога. Не дај Боже озбиљније књиге или мудријег предавача, одмах се баца књига да не смара, мрачи или дави. Или се истог момента окреће пажња према малом екрану ТВ пријемника, јер ме тај неко чије име се не усуђујем да упамтим, подсећа колико не знам и шта бих све требало да научим, или једноставније речено које су ми рупе у знању.
Блуд како телесна, тако и духовна потиснула је чистоту мисли и спознаје, а хедонизам мозга досегао је свемирске границе. Блудничење над нашим мозгом и онако је свакодневно и све је мање могућности да се заштитимо од плиткоумника, али ако човек то жели и те како може. Проблем је што су се мислећи људи углавном склонили у своје тајне одаје, резигнирани чињеницом да их потискују аналфабете и интелектуални дунстери. Труд се не исплати, јер ако се новац узме као једино мерило вредности доћи ће се до чињенице да знање и образовање нису у реципрочном односу са материјалним вредностима. Чак су најчешће у супротности, јер су у данашње време најбоље плаћени су голфери, фудбалери, манекени, глумци и естрада.
Ако су вам то узори и то је ОК. Свако има право на своје изборе. Желите да, међутим, да искористите потенцијале који су вам на располагању, много морате да се трудите а тај труд неће бити адекватно награђен. Морате и да се уздате у срећу да имате могућности да сретнете људе склоне знању, а ако их и приволите на дружење или бар повремено бивање са вама, извукли сте премију на лутрији.Заблуда је да сви људи желе да буду биљке. Има их који се диве орхидеји, али немају жељу да буду иста.
Ово време чуда, блуда и заблуда из разних разлога остало је без му..
И у стилу данашњих дубокоумних такорећи филозофских стихова из популарних песама:
У срцу ми расте голем студ
Развијам се као грбав дуд
Све је било сасвим узалуд
Да прихватим нисам доста луд.
Шта ћу јадан немам куд.
