једној модерној фрагменталној форми, у неколико различитих временских и географских тачака које захватају кратак период времена (друга половина 1989 – те године), испричана је прича о распаду једног света и њeгове идеологије.
Повезујући у свом роману престонице источноевропских земаља, чија се идеолошка подлога и стварност распадају на страницма ове књиге, кроз ликове необичних интелектуалаца који припадају том гео-политичком простору, Деспотов говори о смрти једног света створеног на основама једне утопистичке идеје, дошавши до много озбиљнијег питања о проблему идентитета појединаца и света у коме тај појединац живи.
Јунаци ове прозе су у сталној борби са бесмислом стварности коју проживљавају, покушавајући да створе у тој празнини смисао свог бивствовања. У условима какви владају у том свету, у којем јунаци трају и пролазе, аутор долази до песимистичког закључка о непостојању оригиналности живота који живимо. Двадесети век је век сурогата, у којем су појаве и егзистенције замењени својом сликом. Метафизички проблем трагања за несталом суштином јунаци покушавају да нађу у необичним подухватима: везивања сломљених грана дрвета, бескрајном ходању по планети, слању филозофских телеграма, производњи облака и магле.
Покушај успостављања једног новог устројства света на здравим основама, кроз индивидуални напор појединца који увиђа сву јаловост садашњег тренутка, представља филозофску компоненту овог романа, која је дисперзивним приповедачким обиковањем испричана снажно и упечатљиво.Наравно да у овако замишљеном роману не недостаје аутоиронична перспектива.
У распаду комунистичког блока и скидању свих образина (идеолошких магли), главни лик романа, Валсијов Де Вотопс, спознаће и бесмисленост властитог тражења смисла у својој машини за облаке и маглу. Идеја да су облаци, као природни феномен, били обрасци свих људских цивилизација (стари су народи прототипе свих изума налазили у облицима облака), преокреће се у иронично и ауто-пародично сазнање да се данас чак и ови природни феномени производе у фабрикама, преносећи опет само сурогат култивистичког система порука и сликовних модела.
И у тој тачки поразног открића остаје да стоји јунак Јесени сваког дрвета, који је прича о јесени и замирању не само једне епохе већ, како то каже песник Венедикт Зверев, јунак – самоубица, и многих претходних епоха. Човек као пертифицирани анђео остаје да чека неки други покушај одговора – како да се буде човек са истинском људском суштином. Деспотов нас је довео до оштрог поразног одговора, али бар није реч о сурогату.
Текст је објављен у месечном часопису Беорама, 1998. године.
