вих дана једна прича ми привлачи пажњу и чини ме невеселом.Чак и више него невеселом, рекла бих бесном, да нисам упозната са чињеницом да бес једе мене, а ја бих радо замезила неког другог. Себе ћу оставити за крај.
Сва срећа да пазим шта једем, јер би било густо. Можда сам болесни романтик и сањар, али чврсто верујем да је човеку, као и храсту, битно да има чврсто укопане корене да га олује не би срушиле. Већ сам вам рекла да прескачем многе новине, а још и више ТВ емисије, јер имам само један живот без репризе, па нећу да га траћим. Али и до мојих ушију допру неке информације које ме доведу у недоумицу, па се запитам да ли мени нешто фали, или сам пропустила неки час, или још горе, да нисам преучила па ми се врти у глави од пренатрпаног мозга.
Чујем, прича се о некој депонији у Винчи. Признајем да се нисам удубила у саму причу и да не знам никакве детаље о томе, али ме културолошки, социолошки, па и историјски ово погађа директно у сиве ћелије. Од муке мождане вијуге ми се исправљају и ускоро ће бити ко резанци. Шта год да је у питању, ментално, емотивно, па и културолошки ужасава ме симболика.
Винча је некада била симбол науке, образовања, истраживања. Метафора једне научне институције и истраживачки центар. Колевка колективног интелектуалног прогреса оне некадашње просторно веће земље у којој сам рођена. То је био појам знања и истраживачког напретка пред којим се клањало. Данас је Винча село крај Београда. А, да ли је баш тако или је ипак можда Београд селендра поред Винче? Винча је културолошко благо каквим се мало ко у овој уображеној Европи може подичити. Свеједно да ли је насеље настало пре 5 или 8 хиљада година пре нове ере, оно је старије од многих надобудних национа што дувају у неке ратничке рогове. Био је то бисер полуострва Хелм, са развијеним насељима, рударством, трговином, занатством, са којим се није могла упоредити ни једна друга насеобина на европском континенту. Нека од генеалошких истраживања говоре у прилог томе да су ту живеле претече данашњих европских народа.
Ово би била тема о којој би могло много да се пише, али није то суштина моје приче. И ако волимо да се шепуримо многим успесима, питање је да ли је у Европи ико досегао степен развоја и цивилизацијског напретка који су имали становници Винче много година пре нове ере? То је полазишна тачка са које свако мудар може да крене у освајање светске науке и од тога створи бисер свог краја. Данас у Винчи живе осиромашени сељаци који бацају ђубре или праве септичке јаме у колевци заједничког историјског памћења, одводећи своје фекалије преко артефаката једне напредне цивилизације.
Али не мислим да су они криви. Ако наша образована елита не налази новца, начина, снаге и воље да заштити једну такву реткост, како ће ти људи који немају канализацију у 21. веку моћи да схвате да живе на ободу једне значајне културно-историјске колевке? Они живе обичан, мали, дневни живот пун изазова и немају ни времена ни снаге ни капацитета да се баве блатом и прућем преплетеним кроз хиљадугодишње трајање једне старе цивилизације. Али, шта је са писменима, образованим, мудрим људима? Где је њихово место у овој и оној епохи? Да ли су и они заговорници рушења сви старих вредности, историјски и културолошки признатих, зарад неке виртуелне будуће цивилизације за коју се не зна шта носи?
Оно мало информативних и научних емисија што пратим на нашим и туђим телевизијама, лепо ме обавести да је сада тренд рушења остатака свих старих цивилизација. Затирање културе на делу. Бај-бај памети. Оно што је вековима било симбол светске културне баштине и цивилизације полако се брише, најпре са земљиног шара, а затим и из сећања. Од Божјих храмова праве се нужници, што потврђује тезу да полако клизимо у културолошку клоаку. Рушећи симболе неких времена и културних гиганата, брише се и историјско сећање света, који се понаша као пијани морнар на броду у олуји. Нуде се неке замене и инстант културе које би требало да прихватимо као генијалне творевине, а да утемељење не могу да нађу чак ни њихови творци, до у инфантилном и надасве примитивном захтеву да се прихвати образац који је неко смислио и сад се игра стратегије.
Надам се да неком збланутом паметном глупаку неће пасти на памет да сруши Рим да би нам понудили на пример Лас Вегас, или неку другу перверзију циља и објекта, као замену и епохалну мудрост културне револуције двадесетпрвог века. Без обзира на Елвисово одушевљено певање и моје поштовање његовог дела, али без лика, фала лепо. Ја јесам за напредак, али он никако не подразумева гажење по гробовима предака ни преметање костију оних који су пре нас досегли звезде. Не подржавам напредак уназад. Сутра ће неком генијалном морону пасти на памет да уместо Теслине бисте постави Проку проналазача, јер није у стању да разуме смисао, нити добацује до значаја истог. Све је могуће од кад се свет напио неких чудних роза пилулица. Ко да су сви на бенџамину, или некој другој синтетици или јефтином лепку.Карусел се завртео и чекам тренутак кад ће неко мудар рећи: „Мајсторе, заустави скаламерију да сиђем. Врти ми се у глави. Колико ће се чекати тај тренутак, то је већ филозофско питање.
Није спорно да цивилизација негде мора да одложи своје ђубре и ако то нерадо чини. Није спорно ни да иста та технолошки заглупљена цивилизација мора да се развија у неком правцу, али компас је двано измишљен. Треба имати меру, па се не глупирати идући козјим стазама. Депонија и Винча не иду заједно. Није то мудро ни разборито. То је антиреклама за оне који је заступају. Уместо да од ископина пред којима би се учени археолози поклонили направимо туристичку дестинацију и атракцију која би нас напунила тврдом валутом, ми пишемо о депонији као цивилизацијском искораку.
Већ замишљам идиличну слику, зајапурена туристичка водичица шета Винчом, док је прате отромбољени и полусенилни туристи у благим деведесетим годинама, а она им објашњава: „Ово са моје леве стране је неолитски локалитет Бело брдо, познатији као Винча, то је бисер европског континента …. а са моје десне стране су бинде, пелене, конзерва од туњевине, најлон кесе и друго“. Излапели туристи ипак могу да препознају шта је са десне стране и схватају да има нешто труло у држави Данској. Оно што смрди – смрди. А ђубре имају сви на свету, али не праве од њега туристичку атракцију ни истраживачки центар, мада се на њему врше свакодневна опсежна истраживања садржаја. Можда ће се једнога дана и на њима вршити археолошка истраживања, али оставимо то потоњим генерацијама.
Гласам за Винчанско – Старчевачку културу. Дајмо јој шансу да нас на достојан начин презентује. А ђубре ? Њега можео да одлажемо и без велике помпе на јаловини које има у изобиљу. Надреално је бавити се ђубретом у центру културе. Сакрални објекти не смеју постати јавни нужници, ако пледирамо да будемо чак и полуписмени. Немојмо да раввијамо цивилизацију Вин – ча, ча, ча. Ко год одлучи да замени рекламу за неолитско насеље оним за депонију – тај је вин. Предикција невиности овде не постоји.
Ако се неки дрвени адвокат усуди да брани ову антирекламу значи да је саучесник у културолошком салто-морталу. Па ви размислите да ли сам у праву. Уз овакве новинске наслове морао би да иде и некролог: „Наша драга и никад прежаљена памет нас је заувек напустила. Нек јој је вечна слава и хвала. Неутешни новоцивилизацијски неандерталци“.
Чак је и Леонардо рекао Да-Винчи!
