Београд из угла дошљака

Ј

а нисам рођена у Београду, али ме је Београд ипак родио. Дошавши у Београд као полетна тинејџерка осетила сам како ме грли и чува. Ја сам му се безрезервно предала прихватајући све његове добре стране. У њему сам стасавала, од њега узимала и сада му већ деценијама враћам најбоље што умем.

 

Он је мој поочим који ме није напустио, него се мноме бавио на хиљаде различитих начина. Он ме је одгајио емоционално, социјално и породично и дужна сам му захвалност. Београд не личи на друге градове. Он живи свој посебан живот. Размажено, разуздано, похотно, а опет лењо и цинично сабира године, остајући вечито незрео и распустан. Он је вечити тинејџер у офуцаном оделу пропалог лорда који се труди да сачува слику о себи. Мазан и нежан у рано пролеће, када се на тек олистале гране јавора досељавају птице, стидљиво помаља своје уснуле сиве грађевине из облака прашине и смога и допушта сунцу да га пробуди из зимске летаргије.

 

Са првим јачим сунцем он постаје разуздан и раздраган. Тада сви његови житељи (не могу рећи грађани), некуда јуре и живе на улицама, разговарајући гласно и темпераментно, ходајући уздигнутих глава, као да су сви хероји небројаних ратова, што можда заправо и јесу.Тада људи у Београду излазе у кафиће и као гуштери сунчају своја тела опуштени и насмејни, тек пробуђени из хибернације после дугих зимских сивила. Примећујете да не кажем Београђани. С разлогом, јер многи би се љутили – статус Београђанина мора се стећи.

 

Лето је посебно доба. Један део Београђана враћа се кући на своја родитељска огњишта.Они што остану показују своја лепа и елегантна тела у оскудним крпицама. Житељи Београда веома су поносни на свој изглед и труде се да увек буду спремни за ненадани позив на свечаност. Понекад, у својој тежњи да буду савршено обучени, делују театрално и карикатурално, али то носе са поносом. А опет, умеју да буду лежерни и немарни, шетајући у изношеној и офуцаној гардероби, коју ни секен- хендне би продавао. Тада са презиром и са висине посматрају свет, шаљући поруку да су изнад тих приземних ствари. На својим купалиштима Београд показује своју визуелну еугенику.

 

Затегнута, млада, витка тела згодних девојака одузимају дах, док мушкарци изазовно истежу своја мишићава тела спремна да надмаше Давида ако је неопходно. Жагор, смех, музика, лења ћаскања могу се видети свуда. Београд тада живи пуним плућима. На улицама је, ноћу као и дању, гужва и чини се као да се пола града сели са једног краја на други. Тада је град мирисан, весео, пун емоција и неког скривеног набоја. Тада показује ону страст која тако магично привлачи многе странце. Детињасто раздраган, весео, заносан,а опет путен и невин у својој искрености и несебичности, Београд се шепури као паун и светлуца у одсјају својих река вечито заталасаних, а опет тромих и кокетних.Поносно показује чак и лица својих оронулих, старих зграда које сведоче о вечитом постојању живота на овим просторима. Не крије и не стиди се својих несавршености и погрешних избора, јер све је то он. Има чиме да се дичи, па и трунке стида нису на одмет.

 

А онда у јесен са првим кошавама повећава се нервоза. Ужурбани и намргођени грађани сударају се кишобранима уз гласне ласцивне коментаре. Као да се сви промене и постану наједном ратоборни. Јесен доноси нестрпљивост, пуне аутобусе, мирисе влаге и блата. Под слаповима киша Београд наједном постаје као уплакано девојачко лице са размрљаном шминком. Постаје мусав и сањив. Као после велике евакуације, улице сабласно празне постају уточиште тонама мртвог лишћа, а људи се повлаче у мале задимљене кафиће и ресторане у којима сатима кулирају чекајући први зрак зубатог сунца да опет изађу на улице. Јесен доноси тугу и ова дубока емоција шара лица пролазника. Све некако замире.

 

Београд је као и ми, дубок, емотиван, нежан, а опет пркосан и немиран. Ко му не познаје душу, лако ће се изгубити у њему. Београд не воли слабиће. Он тражи храбре, упорне људе авантуристичког духа. Он је просто савршен у својој несавршености. Толико богат идејама, хумором, веселошћу, гостољубив и склон хедонизму, а опет тако сложен и неразумљив многима који су крочили у њега. Јединство супротности у свом најбољем руху. Тешко га је не волети, још теже разумети. Мора се прихватити тако аутентичан и ничему сличан. Противно свим очекивањима, зима опет све буди. Снег који има боју лошег капућина, изазива на изласке. Као светски клизачи, по улицама клизају и стари и млади. Сви нешто негодују због снега, поледице, леденица што се сурвавају са кровова, а ипак су на улицама. Бахати возачи вас запљускују гомилама прљавог снега, аутобуси који касне су препуни путника и са мирисом нафталина вуку се прљавим улицама и све вас тера да останете у кућама, али се дешава баш супротно.

 

Београд, као из ината пркоси непогодама и наставља да живи. Ваљда му је то нека историјска црта. Толико пута су га рушили, а он је као феникс упорно настајао из пепела и рађао нови бујан живот. Он је јединствен и непоновљив. У њега се сви заљубљују као шипарице. Сви који га једном виде увек му се радосно враћају, иако у њему не постоје фонтане жеља. То је та његова снага и сигурност коју улива, то лудило што његове житеље тера да се понашају противно свим правилима.То је то тло, натопљено крвљу и љубављу, што рађа специфичне људе.

 

У Београду ће вас свако примити у своју кућу на конак. Лепо ће вас нахранити, напојити, угостити по сваку цену. Није он себичан већ се даје без остатка, али исто тако воли и да га помазите, похвалите, да га нежно загрлите. Једноставно је такав – детињаст и шашав.Ако га, пак, ударите и повредите постаје гневан, беспоштедан и силовит. Тада показује снагу горостаса што прашта, али памти. Оног правдољубивог, храброг, снажног и одважног хероја што не да своје обале никоме. Ако умете да га волите онако једноставно и искрено бићете Београђанин. Ако га грдите и тражите му мане, тешко да ће вас примити у своја недра.

 

Београд је данас мој побратим и ја га волим као да смо род рођени. Наши животи су испреплетани и будућност нам је заједничка. Ја јесам дошла али никада нисам отишла, јер сам и даље неутешно заљубљена у овог грубијана великог, нежног срца и чини ми се да нигде другде не бих умела да живим, јер би ми живот изгледао као превара.