длучила сам да будем у тренду. Нећу да будем на репу догађаја. Пошто сам мало застарела, ко фап из четрдесетих, није ми време за убацивање пурпена у све делове тела како би била чврста и затегнута.
Нисам ни у добу кад могу да се промовишем к’о славуј, јер ме је хедонизам и конзумирање никотина довело да гласа гачка, па ме није баш лепо слушати. Да будем менаџер, пи-ар, промотерка и слично, такође је несувисло. Можда бих могла да будем промотер чарапа за вене, појаса за леђа или коректора за чукљеве, али ми то сујета не допушта. Ал` и ми коња за трку имамо. Ја сам талентована за бајање, врачање, бацање чини или чињеница, гледања у пасуљ са ребарцима и глодање свињских плећки, саливања олова за пецање сомова, бацање погледа у шољe, највише оне порцеланскре већег калибра, бацање камења, чак ни на противнике и слично.За мене нема зиме, ја се грејем на струју.То је сигурна инвестиција, платићете имали – немали.
Нешто се каним да се кладим на утакмице наше пилићар лиге. Нешто ми се јавља и дојављује да ћемо достојно губити и изгубити, јер лопта је округла, осим ових , рекла бих орлића, а не петлића, који још имају петљу да победе. Чисто вежебе ради, типујем и поскупљења. И то ми иде од рачунаљке. Хтела сам да се кладим да ће, рецимо струја поскупети управо онолико колико су најавили да поскупљује.То је онај трговачки фазон, ја тражим више, ти нудиш мање, па ти ја дам средње и ти срећан што си ме убедио, а ја унапред знао колико ће бити и сви мисле да су победили, али ипак само један трља руке. Можда делује мало компликовано и нејасно, к’о рачун за струју, али за то сигурно постоји одлична научна формула. Мени су те игрице познате још из Тутанкамонових времена. Није то новина. Па нисмо ми измислили трговину. На овим просторима вазда је било добрих трговаца. Кад боље размислимо, ову земљу су и градили свињарски трговци и по који трговац сољу. Мислим, иза њих је остао добар траг, а не онај што се сакупља за кучићима. Пола Кнез Михајлове су нам они завештали. Дакле, трговци су хај класа.
Елем, ја не умем да тргујем.Толико сам неталентована да ни самој себи не бих могла ништа да продам. Можда бих могла да започнем вежбање као продавац магле, али знате како је, немам знања и не знам на коју едукацију да идем. Врло ми је важно за СИ-ВИ или тегет, или розикасти портфолио. Без бодова нико те не боде. Дакле, до даљег нема трговине. Нисам калибар за то, мада сам, искрено речено калибар Берте, која се и није тако лоше показала. Мој домен је склапање пазли, онако пензионерски.Једноставно обожавам да склапам слике из делића. Није ми изазов ако нема стотине распарчаних комадића слике које треба склопити у смислену целину.Тиме се бавим годинама, па сам научила да посматрам детаље. Тренирала сам, није да нисам. И за то постоји тренинг, као и за све друго. Зато и волим да се играм погађања. Из неког ни мени незнаног разлога, успевам да погодим и предвидим неке, додуше баналне ствари. Од мојих погађаљки нема користи нико, а нарочито не ја, али спорт је спорт. Ја сам вазда била спортиста. И , добро, шта сад? Па, ништа. Хоћу мало да нахраним сујету, да сам знала.
Све размишљам да ли да се упустим у берзу и предвидим ко ће пропасти. Јер, пазите, мој таленат се не односи на успех, него некако више на неуспех. Ко кад одете код врачаре, а она вас посматра онако мудро, буљавим очима ко да има Базадовљеву болест, па смислено прозбори: „Аууу, ви имате проблем“. Ма јок, ти га имаш, а ја дошла онако из љубопитљивости. Ја и не идем код тих екстрасенса, да ми не открију тајну да сам у проблему, нарочито финасијском и да сигурно има бар једна особа која ме не воли. Боље да ми то нико не открије, да не живим у страху и параноји. Овако, самоука и такорећи полуписмена предвиђам да ћу кол’ко одма живети мало теже, али на муци се познају јунаци, а мени је вазда била жеља да будем јунак к’о мој деда Солунац. Желим да наставим традицију, да ме се потомци не стиде. Предвиђам да могу само да побегнем у фантазију, да не пролупам од ишчекивања свега лепог у будућности. Мало ми је тешко на желуцу од сталног једења купуса, из оне приче о сарми, али наш мудри народ каже стрпљен – спасен. Јавља ми се и да ће ме рођена деца питати зашто као сав нормални свет нисам користила заштиту, него се глупирала да и друге уваљујем у овај себични свет.
Јављају ми се још многе дивне слике. Ја се сад понашам као дете кад гледа у облаке, па види овцу, тако се и мени причињава летовање, позориште, путовање, нове ципеле. Све су то ејдетске слике, али је важно да добро предвиђам. Сва срећа да је ово пазла од милион делића, па ћу морати дуго, упорно и трајно да је склапам.
