биља не знам шта се дешава са нашим народом. Почео је да се понаша као мува без главе и као да се држи оне „Узми добро – нећу. Узми зло – дај са обе руке“.Оно што нас је некада красило нетрагом је нестало, али се ништа добро и иновативно није појавило.
Где смо се погубили у овом лавиринту пута ка демократији и тзв. развијеном свету ја не знам, али видим да идемо слепом улицом, али да то не схватамо. Једна од карика у ланцу нашег моралног, културолошког и иног пропадања је и саобраћај. Гужве на друмовима су нормална ствар и у горе поменутим земљама где има више и људи и аутомобила али и реда. Данас сам за само 15 минута успела да дођем до белог усијања путујући од тачке А до тачке Б.
Од куће до посла имам цирка пет километра и колима се то растојање пролази за 15-20 минута, у зависности од доба дана. Враћајући се увек истим путем знамо све неуралгичне тачке, а изгледа да је неуралгија узела маха и прешла у хронично стање. Посматрајући са места сувозача ток нашег кратког путовања, пожелела сам бар десетак пута да изађем и неког поштено налупам. Ја верујем у толеранцију и асертивни говор, само ако је преко пута мене неко људско биће, али ми се чини да се овде издају дозволе и хуманоидима на нижем стадијуму развоја. Ако неком већ није стало до живота, нека то, брате драги, обави негде у самоћи и остави остале људе да живе својим животом. Али, не! Они желе да малтретирају друге који треба да их гледају. Некако сам склона да претпоставим да је број коња њихових љубимаца директно пропорционалан комплексу мање/више вредности, па се лична глупост, ограниченост, примитивизам и недостатак културе компензује кубикажом.
Елем, возећи се тим кратким путем схватила сам да 90% људи не користи мигавац. Можда ја нисам у току, па не знам да је то нека нова друштвена игрица, као некад асоцијације, па те онај испред тебе тера да користиш вијуге и погодиш куда је кренуо.
Да те неко исече као уљану репицу, то је сасвим нормално. Док пролазиш улицама предвиђеним за коњску запрегу, у којој је, узгред буди речено, дозвољено паркирање са свих страна и кроз коју пешаци левитирају, магарац иза тебе лежи на сирени и приближава ти се са идејом да те мало погура од назад ка напред, шизи и гестикулира као да има напад падавице. Исти малоумник искаче до пола кроз прозор, уз елаборирање и помињање твоје уже и шире породице, јер је незадовољан што ниси прегазио групу пешака на пешачком прелазу, јер то су и тако нижа бића, кад не користе аутомобил. Чим успе да те мимоиђе вози паралелно са тобом, подразумева се у супротној траци, показује ти једино што има од секундарних полних карактеристика тј. средњи прст и прети ти. Ако, не дај Боже, дозволиш неком да се упаркира, јер је мученик једва нашао паркинг и по цену живота пресеца дуплу траку, скреће као Фанђо ка паркинг месту и скоро се закуцава у зграду прекопута, цела колона возила, као филхармонија производи какофониоју звукова, уз обилато певање опере за коју је либрето узет из Вуковог „Црвен бана“.То што из споредне улице излећу, наравно без гледања да ли неко наилази, то је нормално, јер они су решили да скрену и шта је ту нејасно. И они што се испаркиравају по личном ставу имају предност, па уназад возе ауто, одмах радећи лучно скретање, очекујући да ти виртуелно нестанеш и направиш места, јер он побогу окреће, а то што ти немаш где, то је твој проблем.
О аутобусима и таксистима сувишно је и говорити. Они возе по систему: јачи сам и безобразнији. Глупо би било да све тече као река, па се у општем галиматијасу припојављује и ромски мали привредник који ради на заштити животне средине сакупљањем секундарних сировина и баш му је око 17 часова идеално време да се кроз град вози абартованим мотокултиватором са кога виси неколико најамних радника политички коректно речено, деце. Пошто нема мигавце, а не сме да пусти спортски волаан, кочи како стигне, а ти се брале мисли шта ће да те снађе. Немам благонаклонији став ни према пешацима који су научно утврдили где им највише одговара да прелазе, а и нису зоолози и заљубљеници у зебре, па са својих седамдесетак година „претрчавају улицу као пуж голаћ.Ту су и даме које самољубиво пролазе улицом лагано, да сви могу да уживају у њиховој раскошној лепоти, затим госпође које воде значајну јавну расправу, па баш на пола прелаза хватају једна другу за раме да изнесу неки крунски доказ, затим пасиониране писачице порука, родитељи који уче децу самосталности, па их не држе за руку док прелазе и слично.
Правило је вући се преко прелаза као црево, и заједљиво гледати нервозне возаче. Да не заборавимо да за воланом седе велики бизнисмени, што се евидентно види по напретку наше економије, који су на врућој линији са клијентима, па телефонирају једном руком, док другом пуше ( питам се чиме окрећу волан?), па посвећени чачкачи носа, даме што се шминкају, заљубљени парови који мало екстремније комуницирају наравно сво време гледајући се у очи, па оцвали швалери који се љубе са недораслим девојчурцима, сигурни у технику своје вожње и своје рефлексе, али без наочара за вид због блама, па родитељи који смирују своју неваспитану децу, гледајући позади док возе напред и читав низ других уметника у вожњи. Чини се да се људи као доктор Џекил и мистер Хајд потпуно промене кад уђу у своју металну аждају. Безобразлук добија на квалитету када ви приметите да се неко испаркирава и као елементарно културно биће станете да сачекате, а неко се залети и поред тога што вас види и паркира се.
Недавно сам имала веома плодоносну дискусију. Управо смо планирали да се паркирамо и уредно чекали претходника да се испаркира, кад је неки хомо глупикус, пун себе ко ћурка знате већ чега скренуо и утрчао на паркинг место. Е мало ми је пукао филм, па сам изашла из кола и врло надрндано стала крај возачевих врата и немо, као сфинга гледала ка њему. Неки добри пролазник ми је препоручио да се не качим са таквима ( а тикван је био у бесним колима ), али је мрак пред мојим очима био густ као тесто. Стајала сам и ћутала, а он ми је показивао руком да се склоним јер хоће да изађе. Пошто нисам показивала тенденцију склањања почео је да маше рукама, а одмах затим и да спушта прозор. Како сам ја и даље стајала на крају ме је осорно питао „Шта је јел` нешто није у реду?“ са све завртањем локално паланачког нагласка. Ја сам мирно одговорила да волим да идем у зоолошки врт и гледам егзотичне животиње.Херој је почео да псује, а ја сам му одговорила „Е нек си ми рекао. Шта још можеш да смислиш и кажеш?“ Наравно, поменуо ми је фамилију, али како таква појава не може да ме увреди, јер је доживљавам к`о статистичку грешку природе, нисам ни даље имала намеру да се склоним, а почињао је и свет да се скупља да одгледа бесплатну представу, херој улица је почео да се врпољи, нервира, нешто мрнџа, а на крају је дао гас и побегао. Јупииии. Победила сам у малом уличном рату. Претпостављам да су сви били убеђени да сам луда, али ни то ме не дотиче. Због нових саобраћајних правила предложила бих да на нашим улицама стоје табле са натписом „Излазите на улицу и укључујете се у саобраћај на сопствени ризик“.Тако бар нико не би могао да нас тужи.
Јуче сам имала среће и успела да стигнем до куће неоштећена. Оставила сам мученог супруга да по мом изласку, следећих пола сата вежба и прави бизнис план за фабрику шестара, па у циљу тога кружи крајем не би ли којим срећним случајем пронашао и место за паркирање. Уф, важно је да смо претекли.Управо се спремам да преузмем ризик за сопствени живот и изађем на улицу не бих ли се докопала радног места. Ако сте пријатељи, пошаљите ми рударски поздрав.
