ад сам ја једном била млада, оно пре почетка времена, док је још Метузалем играо са нама пиљака, ми смо били много наивни и глупи. Нисмо имали ништа од техничких помагала и ко будале читали смо све што нам дође под руку по васцели дан.
Замислите само те идиоте, од нас студентарије. Под један учили смо из књига које су имале по неколико хиљада страница ( и добро сте прочитали хиљада ). Губили смо драгоцено време по библиотекама и књижарама, а могли смо много боље да га искористимо, на пример у теретани. Сва срећа да се догодила та интелектуална инфлација, па ова данашња паметнија Болоњска деца, ко нормални људи спремају испите из скрипти колико за два-три дана. Што би се оптерећивали идиотаријама кад се све и онако налази на интернету. Гугл је закон.
Додуше, сама сам се уверила у више наврата да текстови које сам прочитала нису баш у складу са истином и реалношћу, али шта се ту може.Живео напредак цивилизације.Како ми , ондашњи академци, нисмо имали где да пронађемо решења задатака, радили смо их ко будале сами. Потпуни губитак вредног дела живота, за који, морам и то да вам кажем, никада нисмо добили сатисфакцију.Али, ми смо и онако учили за себе јер нисмо знали за боље.
Сви ми мали и велики комплексаши имали смо неки чудан однос према рођеним родитељима, па смо учили и трудили се, као да смо ми родили њих а не они нас. Сад разумем, родитељи су главни кривци за све дечје недаће. Али, авај, то сам сазнала тек кад сам добила могућност да упропастим рођену децу. Пре свега ми смо редовно ишли на факултет на предавања. Сећам се једног егземплара од професора који је умео да нас прозива по три пута у току предавања.
После предавања умели смо да размењујемо белешке.Оне су прекуцаване или у најбољем случају умножаване на шапилографу. Док смо се возили градским превозом читали смо белешке да не губимо време од разоноде и забаве. Добро сте прочитали – возили смо се до факса ауобусима и другим градским превозом Поподне, или увече обавезно смо излазили, али у неке институције које више не постоје, а звале су се биоскоп, музеј, изложбени павиљон, концертна дворана, предавање на Коларцу…Тамо смо ишли колективно. После одгледаног филма у некој кафаници смо размењивали импресије.Позориште смо конзумирали као лекове.
Прво би ишли регуларно да одгледамо неку представу, а онда би, кад год је киша или хладно одлазили да утврдимо градиво.Атеље 212 имао је према студентима царски третман. Пуштали су нас без карте, кад сва публика уђе и дозвољавали нам да седнемо на празна места. Они су кривци што смо се навукли на ходочашће по позориштима, па и данас не можемо да се оканемо те лоше навике. Бацамо паре на нечије изигравање. После представе волели смо да забодемо нос у Српску кафану. Тамо је било лепог куваног вина и још лепших прича и пошалица разноразних гостију. Та весела глумачка братија, кад је у елементу умела је да зове и туру пића за досадне ђачиће. Ми смо били хендикепирани слабом понудом за изласке, па смо посећивали сваку изложбу и научили да разликујемо црно и бело, као да је то битно.
Умели смо да одемо у кафану Знак питања, где су се сакупљали сликари, у Ловац или Каленић, Трандафиловић, Мажестик, где су навраћали књижевници. Или у Клуб књижевника и Клуб новинара где су се сакупљали разни људи са обиљем знања и информација. Што је најлепше, они су несебично делили са нама своје знање и искуство. Били смо им занимљивви, па су нас позивали за свој сто и унакрсно нас испитивали да процене степен наше интелигенције и знања. То су биле кафане – научне трибине. Оно мало социјалне интелигенције што смо некако напабирчили, потиче из тих културних установа. Кафане су биле својеврсне позорнице на којима су се одвијале представе у реалном времену. Потпуно беспотребно, знали смо много штошта о музици, сликарству, балету, књижевности и сличним трицама.Навадили смо се на предавања на Коларцу, па смо слушали од астро-физике, до књижевне критике, преко зен-будизма и филозофских праваца у Француској. Верујем да то све данас звучи гротескно, али ја сам на почетку рекла да је то било време пре времена.
Јели смо уличарке, виршле у земички, пили јогурт из троугластог тетрапака, пили ризлинг, пушили Честерфилд, Милде-сорте, Дрину без филтера, Драву и Мораву и били срећни. Смејали смо се к`о луд на брашно, не схватајући озбиљност живота. Ишли смо колективно у викендице код оних срећника од наших другара, који су имали исте и проводили се сјајно. Правили журке и седељке, песничке вечери, маскенбале, славили рођендане и сами правили поклоне. Речју – примитивизам.
Кад смо били шворц дружили смо се по кућама. Испекли би по 150 палачинки и скували 2-3 литра чоколадног млека и остајали по целу ноћ. Имали смо свој кружок. Сви из друштва прочитали би исту књигу, па би онда водили расправе о њој. Биле су то најплодоносније свађе. Свако би износио своје аргументе и заступао свој став. Морао си добро да нажуљаш мозак да смислиш добре аргументе и убедиш друге. Осим ове врсте забаве играли смо пантомиму, асоцијације, смишљали песме и приче у круг и сличне глупе игре. Сећам се, кад је наша другарица донела монопол, ми смо брзо сви одустали од те игре, јер нам је била бескрајно досадна. Наравно, тада се и даље играла и занимљивe географија, фоте, зуце, потапање бродова, али и преферанс у прање судова.
Најсрећнији период били су испитни рокови. Славило се све.Ишли смо у кафану ако положимо испите, да поделимо радост са друштвом. Али, ишли смо и кад попадамо, да поделимо тугу. Наравно и тада смо певали и уживали. Не могу да кажем, пошто смо били врло заостали, радили смо преко омладинске и студентске задруге, да зарадимо неку кинту и весело је потрошимо са другарима на култним местима.Од свега смо правили фестивал. Било нас је на разним местима. И нисмо бирали посао – било је битно да се ради. Од зарађених пара или се путовало интер-рејлом, или се ишло у камп, или опет проводи и зезања. Колики смо били шошони, да смо једни другима помагали у цртању техничких цртежа, припремама есеја и семинарских радова, преписивању бележака, наснимавању лекција на аудио касете и слично.
Тако сам ја, на пример научила да држим рапидографе, побољшала куцање на машини, туширала техничке цртеже и слично. У истој просторији учило је по нас десет. И то не би било ништа чудно да нисмо студирали различите факултете. И нико ником није сметао. Посебни догађаји били су концерти на које смо ишли колективно. То је још било доба када у музичари морали да знају да свирају и певају. Прашили су на подијуму уз флашу пива, а ми смо френетично урлали и играли. После концерата два дана нисмо добро чули од снаге звука , али смо били задовољни и једва смо чекали неки нови концерт. На игранкама и по дискотекама смо играли по систему мушко-женско, што је данас немогуће видети.
Толике смо будале били, да смо услов углавном давали у јуну како би имали што више времена за разоноду.И што је најгоре, скоро сви смо дипломирали у року, па још и са неким просеком. То је тај комплекс у односу на родитеље. Сва срећа, данас су деца и млади слободни. Дата им је слобода и право да сами одлучују о својој будућности. Они нису много оптерећени односом према својим досадним маторцима.Треба их подржати у жељи да истражују, да се траже, експериментишу, покушавају, одустају, смишљају и премишљају.
Замислите ако изаберу нешто погрешно и касније целог живота пате? Па ко ће на своја плећа да преузме тај крст њихове судбине.У оно време, збунише, као ја, запошљавале су се са 22 године са дипломом. Признаће те – будалаштина. Данас млади немају времена, јер има толика количина врло битних информација које треба пронаћи на интернету. То је озбиљан, захтеван и сложен посао. Треба провести пуно времена за машином. Просто ми делују као лумпен – пролетаријат. Живот им се одвија у нероветреним просторијама у обиљу разних зрачења, од којих би се и Тесла смрз`о, стварају виртуелне групе пријатеља, врте неке клипове, праве селфије, причају преко вајбера, или користе камере да би се приказали на било који начин.Чак и раде од куће. Па немају потребу да протегну ноге, прошетају, неког сретну, попричају, дотакну. И што је најважније не опажају да ту није бааш све како треба. Њима то постаје нормално.
Добро, ово је ново време и ми метузалеми се морамо уклопити, али не и прихватити да је то боље и срећније време.Ја се не бих мењала и искрено роним сузе у потаји над овим младим људима који неће осетити сва она обична, мала, људска задовољства. Сјајно је ово време. Живела слобода без стега, моралних придика, родитељских притисака, осећаја одговорности и преузимања одговорности за сопствени живот. Овај техничко-технолошки напредак је за сваку похвалу. Ја му се бескрајно дивим, радујем и подржавам га. Јер да се све то није променило и даље би овакви гњурци, као моја генерација штребали и залуђивали се претрпавањем мозга непотребним знањима.
Живео прогрес. Доле застарели, заглупљени метузалеми које је прегазило време, а можда и невреме.
