рагање за женским личностима у српској култури посебан је вид моје унутрашње авантуре и честа тема интимних дебата у приватном кружоку састављеном од нас две.
Која је друга саговорница немам права без њене дозволе да обзнаним и можда за причу није толико ни важно, али оно што јесте је резултат тих култролошких аутотерапија о богатом културном наслеђу које као друштво и као људи заборављамо и одбацујемо. Због чега је то важно, питаће се неки којима сам помен наслеђа – националног, религијског, друштвеног, политичког, научног или иног у српском контексту одмах звучи као газименстански позив из 1989. године, уместо да застану и промисле због чега је Србија једна од ретких земаља не само у европском, већ и ширем окружењу, која се системски и стратешки не бави оним што јесте највећи капитал сваког друштва – његова култура. Тако је са многим именима и појавама на које наилазим у мојим унутрашњим путовањима кроз историју и културу, па је тако и са Анком Гођевац Суботић.
У колоквијалним разговорима – минијатурама, али уз услов да вас такве теме занимају, можете повремено да сретнете људе са којима можете лепо поразговарати о пикантним детаљима културне историје нашег простора. Увек ћете нешто ново сазнати, јер ако тражите, даће Вам се, каже Библија а и модерна литература о самопомоћи (и ово је значајно да промислите одакле потичу главне чворне тачке те модерне и скоро па научне (сиц!) дисциплине). И тако се ви испричате, нешто научите, напуните душу лепотом знања које вам се нашло на путу и онда… потонете увек изнова у безнађе и резигнацију. Барем моја маленкост. Приче и књиге о лепоти средњовековних манастира, авангардне књижевности између два светска рата, Винаверовом преводу Раблеа, Кишовим аутопоетским истраживањима сопствене прошлости, у недоглед можемо да набрајамо.
Свега има и, што рече господствена власница једне од најбољих београдских књижара, и даље се наши издавачи донкихотовски боре за квалитетна и озбиљна издања, али ко заправо и колико чита, колико нас посећује представе, изложбе или слуша давно снимљена предавања и емисије о историји и култури на Јутјуба јер нових и нема, осим пар ентузијаста на Радио Београду 2 или на Радију Нови Сад? Постоје наравно Егзит, одлични концерти и савамалска културна револуција, сајмови књига од Пирота до Суботице, клабинг сцена и Битеф, али количина садржаја урбане културе уз системско неговање мејснтрим чворних културних тачака нису у сагласју, а камоли да превазилазе продају улазница за само пар народњачких посела која се продају као ВИП ивенти елитне категорије. Још сложеније и теже је питање, шта нам од свега тога уче деца у школама и шта понесу у главама кад излађу из школских клупа у живот?
Сигурно ће бити оних који ће презриво фркнути на овакве солилоквије који личе на аутоимуну болест звану романтични сплин а ла национале, а што ништа није даље од истине, при чему се извињавам што немам намеру да се извињавам ако помислите да спадам у ту групу. То је онда само ваш проблем ако бригу за очување онога што су нам оставили наши претходници сматрате за срамотну работу, па вам овде и није место. Прича о стратешкој бризи за културу, културна добра, уметничку продукцију једног друштва, језик и историју управо је супротна свему што национализам и шовинизам представљају, већ је прича о одговорности, зрелости и самоувиду у споствене квалитете и мањкавости на плану општег, заједничког интереса и наше сагласности као грађана да се у свим разликама сложимо и разумемо.
На жалост, у истоветност ових појмова убедили су нас лоши ђаци који нису капирали историјске предмете а кројили су нам ту историју као крваво и тесно одело у које се морамо увући, од Хитлера и мало раније па на овамо. А никаквог смисла ни за уметност било које врсте нису имали приде, дотични је сликовит (сиц!) пример пропалог уметника. Све се то односи и на веселу менажерију овдашњих персона које су нам забибериле савремену историју, при чему исто правило важи са свих страна Ибра, Дрине, Драве, Саве и осталих река. Ваљда ће их из наших сећања, али не из књига, испрати та силна вода коју смо уместо на Андрићев начин, широк и бескрајан, схватили на њихов, мали и бедан, па смо замутили сами себи будућност за више поколења унапред.
Због чега дакле, прича о наслеђу и прошлости увек у српском јавном говору бива дочекана на нож од друштвених елита било које врсте, те ми се чини да би тај термин требало забранити у наредних неколико деценија неким подзаконским актом? Због чега се у Србији на лично наслеђе по правилу апсолутно рачуна, па сваки трећи грађанин у Србији чека да му неко у директној генетској линији пандркне како би се докопао квадрата, хектара или рачуна у банци и заиста „почео да живи“, док као друштво одбацујемо појам наслеђа и то оног јединог које је нам је заједничко и које нас у великој мери дефинише као грађане ове земље?
Можда се и нећете у потпуности сложити са мном, али ја не могу да прихватим да је нормално да језик којим говорим и који је службени језик моје земље нема комплетно објављен академски речник, да надомак Београда тоне у дунавски глиб најстарије неолитско насеље у Европи, да је мало ко чуо за Јелену Лозанић која је заједно са Пупином пет година скупљала хуманитарну помоћ у Америци и Канади за српске рањенике и отварала домове за ратну сирочад након 1918. године широм Србије, да је можда само Нушић знао ко је била липа госпа Цвијета Зузорић па запео к‘о неслан да се павиљону на Калемегдану да њено име, да Олга Луковић Пјановић и онима који су чули за њу делује као биће са друге планете, да не знамо због чега имамо љиљане на грбу, због чега је важан деспот Стефан Лазаревић, да ретко ко од нас зна текст наше химне и да се мора плакати у себи кад се чита Дан шести, да су наши најбољи песници цветали у периоду авангарде и да смо поред свега тога у наше биће уткали лепоте свих култура које нас окружују и са којима овде на Балкану живимо већ вековима.
Није ли поражавајуће да је најбољи савет и упозорење за будућност који смо могли добити дошао од једног странца, Арчибалда Рајса, који нас је очигледно познавао више него ми себе саме, па нам је скоро пре сто година послао упозорење које одзвања и данас. Поражавајуће је јер се испоставило да су опасности на које је указивао тада исте које нас ометају и данас. Ако знате на шта мислим, у реду је. Ако не знате, прочитајте Рајса па се вратите. Или немојте.
Зашто је заборављења госпођа Анка Гођевац Суботић, једна изузетне жена прве половине 20. века? На њу сам наишла случајно (sic!) при првом састанку кружока са почетка ове приче, тако се сусревши са женом која је била правник, научник, књижевница и дипломата. Чудно. И лепо. Постала је прва жена доктор права на Београдском универзитету, одбранивши тезу из области међународног права, и то оних правних тековина које се „излучују из јуриспруденције сталног суда међународног права у Хагу“. Тезу је одбранила далеке 1932. године. Ни то не би било толико значајно да у трагању за Анком нисам наишла на податак да је ова жена у том истом хашком суду две године раније, дакле као докторант, била и технички саветник за питања држављанства удате жене, а при Лиги народа (будућим Уједињеним нацијама), чланица Сталног саветодавног комитета за правни положај жене. Објављивала је озбиљне правне чланке у Југославији и у Француској, бавећи се озбиљно и континуирано научним радом. Истовремено, читавог свог живота бавила се и књижевним радом, писала књижевно-критичке текстове о српској и дубровачкој књижевности и култури, а за своју књигу путописа „Са три континента“ добила награду „Слободан Јовановић“.
Прочитавши њене есеје скупљене збирку „Предавања, чланци и записи“ у приватном издању њених кћери, прочитала сам мени блиске редове о српској књижевности и култури, тачне, прецизне и осећајне опсервације о Дучићу, Иву Војновићу, народној епској поезији, Љуби Ненадовићу, Исидори, српској војној мисији у Првом светском рату и другим важним темама наше културне историје. Заинтригирана непознаницом по имену Анка покушала сам да сазнам мало више. Све што је могло да се преврне на интернету и по штампаном материјалу преврнула сам али ни помена о њој нисам нашла нигде, па тако ни у једном тексту наших истраживачица женске историје.
Лично је политичко и, додала бих, увек је политичко али надрастање овог става у покушају да разумемо себе као људску индивидуу неопходан је корак ако хоћемо да спознамо ко смо, шта смо и шта су наши интереси. Због тога је истраживање прошлости један од путева да сазнамо нешто важно о себи као појединцу/појединки која је део шире заједнице. Ту заједницу коју можемо назвати нацијом и друштвом истовремено, а да једно друго не потире, нити да се та два идентитета на било који начин у оквиру нашег појединачног живота не сукобе. Олако одбацивање претходних искустава, мудрости и знања које смо развили малте не до олимпијске дисциплине под називом опште-друштвено самоубиство из заседе опасна је работа која нас води у самопоништавање сопственог идентитета. Човек као јединка, индивидуум и као ЈА траје у садашњем тренутку и ништа изван њега нема, али друштво и култура не бивају без трајања у времену и кроз време. Презриво занемаривање времена прошлих, са свим тамним и светлим примерима, епизодама, детаљима и догађајима јесте непоштовање сопственог идентитета и свако је друштво које је томе склоно на клизавом је терену самопоништења.
Српско друштво болује од бројних мањкавости и може се похвалити многобројним потенцијалима. Еквилибријум између те две категорије никако да се успостави и превага мањкавости споплиће нам корак у трагању за бољим друштвом којем свако од нас ко је донео одлуку да остане у Србији треба да буде један од животних приоритета. Ако ни због чега другог, онда због наше деце која су одлучила да се роде баш овде и да им баш ми будемо родитељи и родитељке. Чак и ако неки од нас сопствену децу немају, ово правило требало би да усвојимо општим консензусом јер уколико нам живот у трајању и постојање кроз време које надраста наше појединачне биографије није хоризонт унутар кога деламо, онда ће иза нас засигурно остати само тишина. И овде би она најчувенија Кенедијева реченица о томе шта можемо да урадимо за своју земљу могла да буде мото али не у патетичном мењању Србије кроз падеже и бусање да смо много паметни, јер нас историја очигледно дематнује у том уверењу, већ да видимо шта је оно што не чинимо а што свако ко иоле има соли у глави може у свом животном оквиру да уради за ширу заједницу.
Управо на овом месту је трагање за знаменитим женама моја унутрашња авантура којом одговарам на неколико питања. Најличније је оно које се тиче количине доброг које сам сама учинила за друштво у којем живим. Одговором нисам задовољна и стичем увид у сопствену себичност и сићушност сопствених жеља, хтења и интереса који су ме замаглили и затворили у мом малом животу. Стид ме је пред вама јер сам могла и могу много више, те увиђам да ми је разговор са својим унутрашњим огледалом прилично мучан јер салдо је незадовљавајући. И нешто морам да мењам јер уколико то не урадим, онда је све ово претходно написано млаћење празне сламе те немам одговор ако ме неко пита: А где си ти сестро била до сад?
Други разлог што тумарам по прошлости у потрази за женским гласовима је што се ипак у далеко већој мери за наше мушке ипак нешто зна. Не баш за све, свакако, али ипак, свет у којем живимо сашивен је по мушким гаћама, те је тако и са званичном историјом која није ништа друго до прича о тим истим гаћама. Колико год да су комотне и не стежу ипак нису свима по мери, макар овој половини којој припадам. У сагласју једне и друге испричане приче, и мушке и женске, треба пронаћи онај ослонац, кишобран испод којег ће свако бити сигуран. И заштићен.
Да ли онда нешто коренито погрешно у нама због чега је и наша национална химна у ствари једна истинска и дубока молитва, тешка унутрашња молба за помоћ онима којима је помоћ потребна? Уколико та молитва не бива услишена а све су прилике, не чини ли се онда да је неопходно застати и размислити због чега је то тако? Били религиозни или не, сигурно сте чули за ону народну мудрост да ко себи помаже и Бог му помаже. Е да се вратимо на самопомоћ, Сенсе и књигу Тајна јер му дође на исто, само из другог ћошка. Сигурно сте запамтили да се ту доста наглашава моћ визуализације па да ће она ваљда да помогне, јер кад човек/жена нешто жели, онда се сав универзум упне да му то и омогући. Из угла књиге староставне или ових што се купе за пет еврића, било како било – суштина је једино тачна – ствар је одлуке и избора како ће нам бити у животу, личном и овом ширем у којем смо сви скупа.
Тако ја, тако ви и тако сви ми заједно. У супротном бојим се да ћемо у релативно брзом историјском времену бити само глас вапијућег у пустињи.
