а већ имам довољно година (а ни једну никоме нисам мазнула), да може да ми се пребаци да сам остала помало архаична, ретро, старомодна, к`о од старог шлога, детињаста и ко зна шта још. За ових Н х Х па све на десети, година, помало сам нешто стављала и у главу.
Тек толико да не пресуши и не постане празан бунар у пустињи. Мало сам читала, мало путовала, малчице проучавала, тек нешто се распитивала и сад имам субјективан став да помало и знам којешта.
Већина људи воли да путује и упознаје неке далеке пределе и културе.Често имамо предрасуде и стереотипне ставове о некоме и нечему, али нас упознавање са тим разувери и покаже да смо у старту грешили. На путовањима обилазимо егзотичне дестинације, лепе грађевине, музеје, археолошка налазишта и слично. Наравно, постоје и они који посећују шопинг молове, али сада не бих о њима. На тим путовањима хранимо се уметношћу и природним лепотама. Касније, када се вратимо кући дуго живимо од успомена и радо се сећамо свега што смо видели и доживели. Таква места радо описујемо и препоручујемо и другима. Ја волим да путујем и по Србији, јер желим да упознам и своју непосредну околину. Увек се обрадујем кад видим нешто лепо, оригинално и необично. Некако, осећам понос и задовољство, као да сам и сама учествовала у стварању истог. Верујем да се и већина других људи осећа слично.
Како живим у Београду, у делу који се колоквијално зове „круг двојке“, сведок сам свакодневних најезда туриста из разних земаља. Често нас зауставе да нешто питају и ми се некако детиње радујемо што су изабрали баш нашу земљу да је посете. Доста дуго смо били као острво лепрозних, па су нас сви заобилазили. Сад има туриста и знатижељних глобтротера свуда око нас. У разним анкетама помињу нашу гостољубивост, ноћни живот, лепоту људи и добру храну и то је сасвим у реду. Слажем се са њима и поносна сам на то. Но постоје и ствари од којих ме је срамота и нисам никако поносна на исте. Ако примећујете, нико не помиње да је Београд леп град. Истина је да су нас историјски газили и рушили сви којима се прохтело, али није квака само у томе. Београд је остао и опстао са својом јединственом душом, али када већ постоје разна козметичка помагала, зашто бар мало не попунимо рупе на лицу нашег града.
Ако сте некад ишли у Праг, Беч, Рим, Париз, сигурно сте могли да запазите да они веома воде рачуна о архитектури и изгледу својих градова. Тамо се зна како се зида и које услове треба испунити да би се подигла нова грађевина. Старе грађевине се чувају, рестаурирају, стално обнављају, уређују и представљају понос и дику. Сви зато и обилазе те дестинације и диве им се. Ми за то ич не маримо. Као да се стидимо свега што је некада постојало и као да од нас почиње уметност и лепота. У језгру старог дела града допустили смо да свако ко има мало више новца зида шта му падне на памет.
Зграде су најчешће амбарско-шуповског стила, тј. стил без стила и идеје. Три-четири кутије за ципеле послагане једна на другу и еурека, пронашли смо невиђени стил. И збиља је невиђен. Понашамо се као да је језгро Београда нека фавела на рубу неког насеља. Модерне архитекте, по систему, дај да нешто зарадим, праве штанц варијанте зграда. Врхунац естетике своди се на неку пастелну боју, коју мајстор што је мути баш и не забоде како треба, ал` ко га шиша, идемодаље, правићемо се да тако треба и да смо тако хтели. Ко плаћа тај је газда и он одређује правила.
Дубоко не верујем да било кога од туриста интересује архитектура Новог Београда. Ту, осим пар изузетака, све делује као рафови са књигама у подруму библиотеке. И оно мало наизглед другачијих зграда нису довољно примамљив залогај да би се прелазила река. Па по свету има далеко лепших примера модерних градова. Али, ако је то већ тако, зашто се сада и стари део града урушава архитектонским мућкалицама? Зашто се не донесе закон о висини зграда, фасадама, боји, облику, дозвољеним рељефним украсима, розетама, флоријалним мотивима, славолуцима и слично. Очекујем само да ускоро изрони неки гипсани лабудић тик поред зграде Академије или анђелчић код хотела Москва. Па шта фали, допало се инвеститору, а и већина купаца се радује.
Еј, бре људи, па што од себе правимо шмрље? Знам да је новац битан, али мора неко ставити прст на чело и рећи – доста. Овако више не може. Не имитирајмо и не плагирајмо оно што је на вредносном минимуму. Зар нам није довољан доказ и чињеница да туристи иду у Скадарлију, јер има шмек и ако је и ту било неуспелих покушаја архитектонске шараде. Сачувајмо традиционалне лепоте кафана, зграда, калдрмисаних улица, малих паркића и других ситница које имају душу. Туристи увек траже душу у просторима и пределима које посећују.
И ако ме је најчешће срамота од неуспелих зграда – генетски модификованих монструма – пријатно ме је изненадила и за сваку похвалу је једна релативно нова зграда (од пре две, три године) у Крунској улици, близу Баба Вишњине. Онај ко ју је сазидао требао би да добије награду. Поштујући околну архитектуру сазидао је зграду са гелендерима и баскетима као што су некада били у потпуно истом стилу као старе зграде у непосредној околини. Гипсани украси сасвим се уклапају у слику околних зграда и време када су исте настајале. Да не би одударао и смишљао којом бојом да је заодене, зграда је обојена бело и сада подсећа на дивну пахуљицу. За сваку похвалу, а и као доказ да може и другачије. Свака част.
Сви велики градови лепи су јер су јединствени, достојанствени и традиционални. Да ли Београд велики град?
