мех, шала, комика, козерија, шега, сатира, све су то изрази, мада не неминовно синоними, који означавају неку ситуацију или догађај који у нама изазива радост, добро расположење и смех.
Смех је социјална категорија карактеристична само за човека. Додуше, научници се не слажу у ставовима, па неки сматрају да виши примати такође имају неке елементе шале и смицалица у међусобним комуникацијама. Понеки сматрају да чак и неке птице, пси и још понека животиња, имају неке елементе хумора у свом понашању. Други, пак сматрају да је у питању проста имитација или спонтана реакција, коју ми, људи, тумачимо као шалу, а да она заправо у животињском свету нема ту конотацију.
Свеједно како тумачите и да ли се слажете са једнима или другима, остаје чињеница да ми, заправо, веома слабо познајемо животињски свет и њихове социјалне интеракције. Но, то и није била тема ове приче. Враћам се на почетну тезу да је хумор нешто што крепи и разгаљује душу.
Сведоци смо да у нашој средини има све мање вицева. Некада смо врцали од хумора, пошалица и вицева. Смех је би наша карактеристика и он нас је као етикета пратио. Тај шарм који смо поседовали пленио је својом питкошћу, заводљивошћу, опуштеношћу и спонтаношћу. Готово да није прошао дан да нисте чули неки виц. Причали су се вицеви ласцивног типа, политички, они што су се шапутали из страха од казне (сви они рођени у прошлом веку знају о чему причам), вицеви и спрдња на рачун наших карактеристика и мана, па чак и црно-хуморни вицеви. Сви они су имали веома важну сврху. Смањивали су тензију и притисак, стварали опуштенију атмосферу, служили разоноди и забави, а у крајњем случају помагали да се превазиђу неки страхови и фрустрације. Људи су се смејали грохотом, од срца, здравим смехом. Смејали се до суза. И били су бољи једни према другима. У тој спрдњи са животом лакше су се превазилазиле потешкоће, па чак и болести. Речју, били смо здравији. Вероватно познајете чињеницу да само интелигентне особе имају смисла за хумор. То је веома важна чињеница. И говори нешто о нама.
Онда се догодило нешто необјашњиво. Хумор је једноставно ишчезао. Данас ретко можете да чујете виц. Оно што нам се сервира под плаштом хумора јадан је покушај да се људи насмеју. Шале су плитке, нема игре речи, нема добрих извала, нестала је радост. Тај процес започео је давно, још када су нам сервирали туђи хумор као еталон комедиографске вредности. То се догађало полако. Најпре су нам пуштани скечеви јефтиних комичара који су се спрдали на рачун секса и религије. То и није чудно, јер су ти такозвани комичари долазили из веома пуританских средина које су себе желеле да прикажу као либералне и отворене. То лицемерство само се продубљивало и стварало један општи шаблон хумора који је постајао препознатљив и за све готово обавезан. Јефтини гегови, ласцивне причице, недостатак укуса и идеја и кревељење, или ти прављење недотупавних гримаса допуњавало је сваки скеч.
И још нешто, понижавајући гледаоце који су сматрани глупим и недораслим разумевању тог квазихумора, почели су да наснимавају смех, да би глупаци знали када треба да се смеју. С обзиром да је смех заразан, људи су почињали да се смеју глупостима. Овакав тренд се настављао и постајао све бизарнији и неинтелигентнији. Данас нема емисије која се промовише као хумористичка, а да немате насниман смех. Чак и у емисијама постоји табла која упућује гледаоце у студију кад треба да се смеју и аплаудирају. Толико о спонтаности. О стенд-ап комедији не могу ни да трошим речи. Оно што сам у неколико наврата гледала било је поражавајуће.
Данас хумора готово да и нема. Генерације које су одрастале на погрешним моделима тешко могу разумети неку игру асоцијација, вербалне бравуре, фине шале и хумор који није на прву лопту. За то су потребне неке духовне димензије које су свесно убијане и уништаване годинама. Чак и давно написана комедиографска дела која имају своју озбиљну тежину, данашњи редитељи, под плаштом савремености успевају да упропасте. Врхунац њиховог разумевања модернизације хумора, сатире и комедије је первертитско преодевање и шегачење са аутором дела. Не чине они то свесно. Напротив, сматрам да то чине из неразумевања основног постулата хумора. То не постоји више као социјална категорија.
Бомбардовани сталним трагичним информацијама, док нас држе у страху од живота, плашећи нас егзистенцијалним страховима, као што су ратови, болести, убиства, манијаци и слично, лагано нам убијају сваку жељу да се смејемо и шегачимо на рачун живота. Забринут човек је много послушнији. Он је стално на опрезу и не може да се бави тривијалностима као што је хумор и смех. Па чему да се смејемо у овако опсном свету? Тако је нестао осмех са лица људи. Сви се крећу по улицама као изгубљени, чврсто се држећи за своја техничка помагала, као за акумулатор живота. Хуморно импотентне генерације смеју се само грубостима које подразумевају вређање, али не у смислу исмевања неке ососбине како би се она поправила, већ у смислу чистог понижавања, омаловажавања и вређања.
Сетите се кад сте се последњи пут од срца насмејали. И колико пута сте се смејали у протеклом периоду. Када сте чули добар виц? Када сте одгледали квалитетну комедију? На сваких неколико година појави се понеки филм који успе да нам разгали душу и развесели нас, али је то све ређа појава. А, реплике из Радована трећег, филмова Ко то тамо пева, Маратонаца и да не набрајам даље, знамо сви. Радо их користимо као поштапалице у тренуцима опуштености. Неспособни да сами смислимо штос, користимо се провереним вредностима. Питате ли се због чега то памтимо? Ни један од наведених филмова није баш чиста комедија. Има у њима итеколико озбиљних друштвено-социјалних опсервација и критика, па можда и трагедије, али то је нешто што свако разуме, а није приземно, празно, банално, на прву лопту.
Чини се данас да Душан Ковачевић још једино брани боје озбиљних сатиричара- хумориста. Па да ли је могуће да су писци и креатори здравог, питког и рећи ћу без задршке интелектуалног хумора изумрли ко диносауруси? Где су се дела сва спадала, козери, комичари, весељаци и хумористи? Шта би са Ерама и Лалама? Или можда ја имам рупе у образовању, па не гледам праве ствари. Тачно је. Све ређе идем у позориште, јер се плашим поновног разочарења. Немам петљу да опет изађем празна и сатрвена из храма културе, па посећујем само представе препоручене од стране људи у чије судове верујем. Не залећем се да се онекултурим. Покушавам да сачувам оне рудиментне остатке весеља и хумора у себи. Себично их скривам и допуштам им да изађу на видело само у ретким тренуцима и пред одабраним људима.
Једно време слушала сам одређене радиостанице, јер се ту повремено могао чути хумор, али после почетних успеха, сви се на крају утопе у оркестрирану небулозу усмерену на увек исте ликове и дела. То постаје толико напорно и досадно да мењам станицу. Ако се непрекидно гази по истој теми, она се брзо офуца и постаје своја супротност. Дакле од хумора настане ЕПП, којим нас и онако непрестано гуше.
Хумор је постао умор са префиксом Х.Ово Х није икс фактор, да не буде забуне. Данас је чак и Жика Обретковић талентованији за хумор него многи који пледирају да су хумористи. Једини добар хумор чула сам летос у једном селу, где један младић, оном здравом паорском интелигенцијом успева да вас држи у сталном стању смеха и доброг расположења. Он уме од свега да направи штос. Сва срећа да још таквих има. То даје наду.
