вакако сте бар једном у животу учествовали, макар као пасивни учесник са канабета а испред малог екрана ТВ пријемника, у неком квизу знања. Ако сте мој исписник, онда сте се као дете сигурно неформално образовали уз Квискотеку четвртком у 9 и Оливера Млакара који вас је, ако сте од те феле, трајно заразиo потребом за менталним гимнастичким разгибавањима.
Кажу да је је мозак мишић те да му је тренинг насушна потреба. Колико стижем поштујем то правило, било тачно или не, јер увек се сетим оне Ланетове ако не шкоди онда ваљда користи. Као непатворени циник Лане ће и сервиран текст зачини финалном политуром, те и од просечног направити посебно, тако да га није згорег пажљиво слушати шта говори. Тако и ја, опсетим се кад год могу па седнем уз Слагалицу, Трагаче и остале квизове, питалице и мозгалице чисто да не заглибим баш. Е тако и ја сад вас питам која реч недостаје у следећем низу: комуникација, интеракција, дигитализација, глобализација, интеграција…
Овај наш свет какав је да је наш је и једини који имамо. Један и јединствен, а ми унутар њега различити у сваком најситнијем детаљу, толико да ниједна пахуља која падне на Земљин шар није иста као сестре јој. Тако смо и ми, хомо сапиенси, у сплету четири аминокиселине добили у генетском запису принцип разлике као фундамент. Иронија ове истине трагична је сага о човеку од његовог постања. Колико год нам је мишић у глави дар од Бога несамерљив, изгледа да у разлици лепоту нисмо нашли јер се око разлике, праве или испројектоване, углавном крварило, убијало, рушило и палило. У тој трагици постоји, гле парадокса, и језиво смешна страна приче: свако од нас, појединачно и колективно, своју разлику схвата као предност над Другим, па на тој претпоставци изводи процес закључивања, који нужно доводи до погрешних закључака јер је почетна хипотеза у бити погрешна.
Тако је разлика, уместо да буде простор бескрајних могућности, богатство и привилегија људске врсте схваћена, пригрљена и злоупотребљена кроз време као тачка раздора, страдања и вечно оправдање за недостигнут идеал да смо као врста једно те да, сходно томе, и као друштво и цивилизација треба да будемо једно. Можда нас је једино епидемија куге од пре пар векова у кратком трену времена спојила у то једно. А онда је једнога дана дошао Интернет као квантни скок у непознато, бескрајно и неисцпно пространство у којем смо постали неки нови ми. Интернет нас је повезао у једно глобално друштво, Маклуаново село или већ нешто. Глобално свакако.
Ако једнога дана нека друга мислећа врста буде шетала нашом Мајком Земљом уместо нас и буде тумачила наше артефакте, уколико их уопште буде било, верујем да ће се као једна од демаркационих линија у развоју људске врсте свакако узимати појава Нета. Сведоци смо у соственим животима да ништа није остало исто од тренутка када смо ступили у јавни простор глобалне мреже. У почетку је све то било некако ново, непознато, грозничаво привлачно и пуно обећања. И данас је, да се не лажемо. Наше биографије далеко су потенцијално богатије и испуњеније самим постојањем мреже коју можемо употребити за остварење личних жеља, амбиција, снова и планова. И олакшава живот свакако. Али због чега нам је живот као такав изгубио на једноставности? И на лакоћи? Да ли се можда само мени чини да је тако, али не могу а да не постанем сетна када гледам неки стари, не дај боже, црно-бели филм у којем је нит нечијег живота испредена око једног догађаја, једне љубави, једне ситуације, једног телегфонског позива, залуталог писма, око једне смрти или једног растанка.
Праволинијска путања личних судбина која је мање-више била социолошки оквир живота безмало свих генерација од недавно је потпуно незамислива. Данас смо на дневном ниову мултилатерални, виртулени, на најмање два места у исто време – он лајн и оф лајн. Стручњаци ово зову шизофренија а ви заједно са мном видите шта ћете. Данас смо онлајн 24/7, увек доступни, у вези са свима сваког тренутка, у стању да све своје профиле, сајтове и блогове редовно одржавано и засипамо садржајем. Толико смо активни и убрзани да ми се чини да срећемо себе у мимоходу у предсобљу. У јурњави да се „накачимо“ „шерујемо“ „постанемо видљиви“, „нађемо бесплатан вајерлес“ сви ми око мене, укључујући и моју персону, личимо на пса који јури свој реп. Проблем је једино што нам је реп давно отпао а његов нам патрљак остао на завршетку леђа, што имплицира да ћемо, ако се само још мало убрзамо, сами себе пољубити у знате већ шта. А ко се бави том спортском дисципином није виђен за поштовање ни за уважавање.
Ако се не варам и помозите ако то ипак чиним, један божји дан још увек има 24 сата. Ако је то тачна претпоставка, онда нужно следи да време које трошимо на „обрађивање“ профила закидамо на некој другој страни. Ако опет видимо, а то јесте тако, да највећи број нас углавном поставља своје „садржаје“ (где сам био/била, шта сам радио/ла, где сам пио/ла кафу…), онда нужно следи да ипак физички током тих 24/7 ми радимо нешто, идемо тамо-овамо, обављамо неке радње.
Па где је глич и квака 22 и на ком смо месту закинули да би имали времена за све ово? Па у менталу који потрошимо, односно не потрошимо у тим мануелним радњама. Постављамо постове и твитове у сред догађаја којем присуствујемо макар се радило и о рођендану сопственог детета. Седимо на конференцији коју пратимо на твитеру а говорнике ни не гледамо. Са линка на линк, са блога на твит, са поста на скајп – иду наши дани у електронским форматима, а људи на том путу које срећемо све су мањи, ситнији, невидљивији и безначајнији. У шуми шумова које генерише технологија коју користимо као би представили себе, „продали“ своју експертизу, капацитете, позиционирали се, постали „инфлуенсери“ одјекује језива тишина неслушања и неуочавања других.
Повезивање жичним и бежичним каналима комуникације условило је да смо капсулирани једни поред других унутар својих виртуелних биографија, неспособни да се посветимо „класичним“ социолошким форматима – разговору, дебати, удубљивању у другог, емпатичном искораку из себе из једног јединог разлога – времена за то немамо. Иронијски коперникански обрт просто вришти из ове антроплошке пат-позиције: у поседу смо невероватних нових технологија које све у свом битку имају као продукт олакшање људског живота на свакодневном ниову, уштеду времена и сабијање техничких радњи на мање форме, а никада усамљенији, осамљенији, напупштенији, отуђени и несрећни.
Шта то говори о нама? Да нас је технологија одвојила једне од других. Или пак зец лежи у нама? Да ли сваки револуционарни помак који направимо мора прво да оде у правцу радикално деструктивне примене те да као лабораторисјки пацови учимо кроз серију покушаја и грешака? Атомска енергија најречитији је пример из недавне прошлости који доказује тезу. Шта говори о нама чињеница да имамо све више електронских пријатеља и познаника а договарамо кафу у реалном времену са пријатељицом уз десет телефонских позива, уклапања распореда и центрирања локације за испијање исте као да лансирамо Аполо 11? Свакако да је притисак професионаних обавеза које обрнуто сразмерно расту у односу на количину новца који зарађујемо један од узрока, али да ли је баш све у томе?
Да ли нам је либерални капитализам и глобално тржиште радне снаге криво баш за све? Да ли је нешто сакривено и у оној причи о квизу и Оливеру Млакару? Док постављам „садржај“ на Фејбук или Твитер, ја сам а и ви ушушкана у пола квадрата простора колико заузима моје тело и рачунар. Ако и буде интеракције и коментара на екрану, увек имам привилегију неодговарања, бановања, брисања, одгођеног одговорања на упит или шта год ми било на листи жеља. Жив човек, међутим, са друге стране стола, то је већ много озбиљнија ситуација, до те мере да је угрожавајућа за самодоживљај сопственог ега. Жив човек – то су очи, то је лице у лице, то је нужност акције и реакције у реалном времену, сучељавање ставова, разлика (сиц!), дуел и сукоб.
Други човек тражи од нас сплет најсложенијих когнитивно-психолошких радњи на микроплану: говор тела, мимика лица, укрштање ставова, речитост, аргументација, елаборација, контратеза, антитеза, шлагворт, процес закључивања унутар ограниченог броја елемената…. Једном речју Други тражи мишљење. А оно је привилегија која, својим бивањем претпоставља одговорност, обавезу, дисциплину према себи и саговорнику, а све је то тежак кулук у данашње доба које је убрзано до пуцања по шавовима. Због тога и у кафани данас више од половине гостију седи и грозничаво буљи у телефон као у делфијски оракл из кога сваког трена може да изађе сама суштина постојања.
Е због тога нам Интернет ништа није крив. Он је чаробна могућност, обећање и нови хоризонт који људи треба да освоје као би са њега погледали у следећи. Шта радимо и зашта га користимо питање је наше социолошке, менталне и психолошке зрелости као појединаца али и као врсте. Бојим се да ствар стоји управо супротно од онога што љубитељи на „само традиционално“ мисле о Интернету као ђавољој работи. Нисмо ми његове већ је он наша жртва. Криви смо ми.
А реч која недостаје у низу са почетка?
За мене свакако банализација.
