раги мој, пао је снег у марту. Ја сам увек упозоравала да се чувате мартовских ида. Нису народи глупи, па су смишљали поуке и сентенце из глупости и доконости, већ из искустава која би требало да буду колективно добро. Али, авај, неко воли да удара својом главом да би проверио да ли је бетон тврд. И није ту ништа спорно, ако не наговара и друге да га следе у његовој глупости.
Дакле, пао је снег, али не да покрије брег, већ да свака вашка покаже траг. Видите ли на снегу трагове предатора, зловољника, мрзитеља, хејтера, паћеника? Те јадне, мале душе, те мизерије хуманоидног изгледа покушавају да увуку све у своје безнађе. Они се копрцају у сопственој бари не умејући да пливају, али ни да исуше бару. Они би све да повуку у тај кал у нади да ће моћи да ликују и буду опажени.
Али, то је њихова мука и беда. Бог је људима дао мозак да размишљају. Мука је што није дао и упутство за употребу. Не треба бити много мудар и сагледати колико се свет изопачио и постао једно ментално нехигјенско место. Давно сам говорила, а нисам ни Ванга ни видовњакиња, да нас мора снаћи неко велико зло, како би се дозвали памети ( макар они који је имају ). Сви велики идеали, и циљеви за које су се бориле неке претходне генерације погажени су и опљувани, као ретро, конзервативне, превазиђене вредности. Па ипак, ни један од тих идеја, заправо, није превазиђена. Животност и животворност је вечита категорија. Живи и пусти друге да живе требало би да буде трајна сентенца. У модерна времена, људи који мисле да су савршенији, мудрији, паметнији и успешнији, од својих претходника и даље копирају идеје настале у Старој Грчкој, Риму, Персији. Нисмо се ми помакли од тада, само гајимо идеју да смо бољи.
Драги моји, мало тога смо ми сами смислили. Од проналаска точка на овамо вртимо се у чаробном кругу своје самозадовољности. Живимо у илузији да смо бољи, а наша лична биологија показује нам да се точак историје враћа уназад. Немамо два мозга, нису нам израсла крил, не можемо да трчимо брже од ветра. Ми смо само мали, рањиви, сићушни атоми у молекулу свемира. Да не буде забуне – без нас се може. Природа би лепо, по својим миленијумским законима, уживала без нас. Она је била ту и пре него што се појавио парамецијум од кога смо потекли. Сад, неко је остао на том нивоу, неко се удружио и постао волвокс. Ствар укуса, способности, среће, ко би то знао?
Ми који смо досегли ниво хуманоида добили смо наградни згодитак – мозак. Па онда би могли и да га користимо. Знам, треба се мало помучити да се укапира како се користи, али вреди се помучити. Бенефит је огроман.
Људи мислите, волите, сањајте, дружите се, будите добронамерни, створите свој микрокосмос у коме ћете се осећати удобно, радосно и срећно. Не остављајте прљаве трагове за собом. Не бавите се онима који су бољи од вас, јер се тада још више види колико сте небитни. Не хејтујте оне који раде, покушајте и ви да учините нешто добро и племенито, видећете осећаћете се боље. Није ни лако ни здраво мрзети. Мржња сигурно доводи до карцинома. Она трује организам онога ко је негује . Сами себе отписујете кад мрзите и гајите злурадост. Доброта је лековита. Разумевање је благотворно. Хуманост је чудотворна. Лечите себе лепотом и добротом да би могли да опстанете. Не будите глупи да пратите трендове критизерства и медиокритете, јер немате репризу живота. Оно ресто дана који су вам преостали у животу искористите да уживате у свим лепотама и благодетима живота. Учите од природе. Храните душу љубављу и племенитошћу, јер то је једини лек.
И чувајте се мартовских ида. Сетите се који је ово по реду март који је шкарт.
Детаљније...